Stražilovo

489

ОТРАЖИЛОВО

490

Опи нису ништа својој ћерци пребацивали; па опет је опа знала, каква их брига мори, и љутила се на себе, што је она томе крива. И обрадовала се и беше јој тешко, кад се носле дужег времена усуди доктор Стева Станић, да је запроси. Родитељи Марини једва га дочекали; та он је човек угледан, од положаја, имућан — Мара га не може одбити! Са неком зебњом у срцу каже јој отац повог просиоца па, набројавши све врлине му, заврши: »Многа би једва чекала, да јој понуди руку овакав човек! Нама би он био најмилији зет — узми га! Ако га одбијепт, оида, онда —.« И њезипог старог оца прекидоше сузе. Мара је пристала. Већ две године је Стевина жеиа. Он јој је куповао најлепше хаљине, водио је на забаве, у иозориште, стан господски паместио — чинио јој, што је зажелела. Она је по схватању обичнога света била »срећна«. Но Мара је држала, дајеонај срећан, коме је у грудима све мирно, ведро, весело — а њој није тако било. Две годипе је она жена Стевина, и чини јој се, за те две године није осетида рне истинске љубави, у којој је крајна тачка свакој мислп — иредмет љубави. Она није увек и само на свога мужа мислила, и ако јој он није био одвратан, и ако га није мрзила. Он јој је увек говорио о својим пословима, о своме иозиву — као- да се ње толико тиче, што јој је мужу пошло за руком да излечи опа спу болест у овога или онога болесника! Друкчије је она замишљала брачни живот, док јој се удварао онај официр, онај немарни официр . . . Ту се Мара из мисли прене. У предсобљу звекнула сабља и тај звек младој газдарици прострели груди. Врата се отворише. Марина рука задркта, кад је подиже да протаре очи. То је збиља он, не варају је очи — то је главом он! Она рашири руке, хтеде му полетнтина сусрет, загрлити га. Но он стајаше неиомично. Прекорни поглед му задржи је. Мара се трже.

Сетила се свога места, свога положаја и упланшла се од онога, што је хтела учинити. Очи је спустила, као да чека суд из уста свога судије. »Није било у предсобљу слуге, није ме могао нико јавити!« извињује се он. »Опростите — изненадила сам се!« протепа она и показује му руком столицу. »Зар ми нећете пружити руку онако по старински? « »А зашто не!« и она брже поправи своју иогрешку, а већ се сасвим прибрала. Он дохвати ту малу, белу руку и ватрено је пољуби. Мара трже руку, а сва јој крв у лице поЈУР И »То већ није по старински!« збиљски се срди она. »Немојте се љутити! Давно вас нисам видео па не могох срцу одолети.« »Да, да, давио се писмо видели!« уздахне она. »Не знам, како је вама, али вам ие умем казати, како страишо патим ја! Вративши се јуче из Беча, кад сам чуо, да сте се удали, тада сам тек осетио, какву сам срећу проиграо. Док сам био у туђини, изгледало ми је сасвим природно, да ћете ме чекати. Сад тек видим, како сам се љуто преварио!« » Јесте ли само зато дошли?« пита га она, а глас јој дркће. »Да, зато ! И да се уверим: јесте ли срећни?« »Шта вам на то права даје?« и Мара се нађе увређспа. »Љубав. Ви ие можете, ви не смете рећи, да нисте најпре мене љубили! Је ли дакле чудо, што дођох, да видим, како сте могли тако брзо другога заволети? Реците ми, преклињем вас, како се то збило?« Свака реч му забадалаје нож Мари у срце. »А по чему мислите, да сам се ја из љубави удала?« питала је она тако тужно, тако болно, да Јован задркта. »Дакле пружисте руку томе човеку, не љубећи га ? « »Зар сам могла гледати, где ми отац и мајка од бриге умиру, што ме нису удомили ? Зар сам их могла тешити тиме, да ћете ви доћи?« »Оправдана је та горчина у вашим речима, ја сам крив! Крив сам, што писам под ноге бацио своје частољубље и дао оставку, кад ме нису хтели пустити. Крив сам, што сам мислио, да се ви тако млади иећете удавати и