Stražilovo

501

ОТРАЖИЛОВО

\

Ко је убица, ко је, камо га? Ено где стоји, ал не стоји већ, Но, срушен с ногу, лежи обамрВо, А светина се слади блаженством, Што мож' да пљује набран стари лик И мож' да гази — старца седога. Несретни свете, за што тражиш још Нроклетства божјег? Није доста зар Кол'ко се већ на теби скупило ? Мало је, што сте Христа распели, Мораш распети сваког пророка? Несретни свете, довек несретни! Трећи је дан на истом месту том Стајало губилиште и На губилишту — седа старина. Када је џелат к њему прешао Тргав на њега палош самртни, Старац је редом гледн'о светину, Која се, као луда, чисто радовала, И од бола му сузе удрише; Жаљаше оне, што га — груваху, А сад са слашћу гледају му смрт. Засевну пала, кресну страхотно... Живио краљ! повика светина... А самртника момци крвнички Укопаше уз танка вешала.

„ у... ВРАГОЛАНКА. ПРИПОВЕТКА. НАИИСАЛА МИДЕВА СИМИЋА. .ш (Наставак.) Ф ј З Љ утрадан касно у вече, седио је Лаза опет

XX. Иаумрло је ропско колено; Нов пород дође, који се отаца Гуменећи у лицу сећаше И од њих боље хтеде постати И поста, јер тек хтети треба!... И уста ново, храбро колено, Те ланац, од отаца наслеђен, Раскова са свог врата И с ногу, па, који га стекоше, Тима га сада на гроб вргоше: Нека их тргне његов звекет клет, Иа нек их сад у гробу буде срам! Ал' се победиоци сетише И оних светлих, светих великана, Што беху и у ропству слободни И реч слободе нричаху А награда им била смрт, Па срамна смрт... Свију се победници сетише И списаше их именом У свети венац... Па би их однели све До дичног храма славе: Но где да траже, ко их наћи зна? Кад иструнуше сви крај — вешала. Благоје Бранчн!..

на дивану уза своју поверљиву сеЈу. „Ти дакле видиш," говорио .јој је између осталога „да ја не смем ништа одлагати и да се морам журити кући." „А ја бих ти опет саветовала, да мало причекаш; бојим се, да се какогод не нокајеш, што си иренаглио." „А чега ради бих се покајао?" „Смем ли ти иешто приметити?" „Све, што год хоћеш." „Видиш, ти си досад све, што си чинио, чинио нромишљено." „То имаш нраво." „Па откад си то начело иапустио?" „А ко каже, да сам га напустио?" „Па овај твој ноступак тврди то." „Ти се врло вараш." „И ти сад мислиш, да си ме о томе уверио? „Ја бих бар то желио."

„Морам признати, да се томе врло чудим, и да се томе од тебе никад не бих била надала. Зар се не сећаш, како си ми говорио, да си се увек чудио, кадгод би ти се ко од пријатеља оженио каквом страном девојком, т. ј. девојком коју ,је текједаред видио." „Сећам се, сећам се врло добро. Али ако се не варам, ја сам томе још додао, да се ја никад не бих могао оженити девојком, коју не бих волео; а онда сам био тог уверења, да се не може заволети тако на брзу руку." „А сад ?" „Ја волем. Па то нека ти је одговор на све." „Говориш ли ти озбиљно?" „Најозбиљније." „Добро. Нек буде, како ти хоћеш. Дао би бог, да све буде на добро. Иа сад буди уверен, да ти нећу ништа више говорити, што би те могло од твоје намере одвратити." „Е видиш, но томе говору нознајем ја онет моју добру сеју."