Stražilovo

527

528

Дуго, дуго их гледао. »Нека ти је просто!« прошапуће он. Она притиште врео, дуг пољубац на усне му. »0 знала, сам ја, да ћепт ми опросгити. Срце ми је то казивало — а срце не вара. Била сам будаласта, размажена, неблагодарна — како хоћеш! — што нисам умела поштовати твоју љубав, била сам слепа, што је нисам видела. Очи су ми се отвориле, ја је познадох. Да ли доцкан? Ох, реци, реци, да није доцкан, реци, да ћеш оздравити!« »Зар би ме жалила?« пита он као не верујући- »И ти рече, прашташ ми, а тако ме питаш? Та ти ми ниси сасвим опростио, кад ме тако мучиш! — Била сам дете, ја нисам знала, шта је то љубити! Онога дана, кад сам се требала навићи на ту страшну мисао, да тебе нећу више видети, онога дана била сам тврдо убеђена, да тебе, само тебе љубим. И у чуду сам се пита-

ла: може ли бити, да те нисам кадгод љубила, од како сам твоја? И срце ми је одговарало: нцје друкчије никада било. И ја то верујем, свом душом, целим умом. А ти?« »Верујем ти, верујем!« »И треба да знаш —« И она се саже на ухо му, а речи јој се изгубе у шапату. Он је чуо и лице му неисказапа радост још више разведри. »Ти си живот мој!« кличе он. И млади отац ватрено пољуби млађану мајку. Стеву пренеше у Београд. Неговала га је жена. Оздравио је и вратио се кући — с таковским крстом. Лекари рекоше: »Чудо! Оваке ране ретко ко преболи« !

ЈЕВтаШЕ АЊЕГИН.

РОМАН У стиховим С РУСКОГ НРЕВЕО ДРУГА ПЕСМА. 0 гцз! НогаИиз. О Русћ! 1 оравиште Јевђеново ^Сеоце је нуно миља; Ко невине љуби сласти, Ту да небо благосиља! Беле дворе у скровишту Од ветрова гора чува Украј реке, усред врта Сред босиља, милодува. Ливаде се ту просуле, Златна њива ту нанела, 11а сеоце овде... онде, По пландишту стада бела... Ко да мудре мисли роји, Ту му пусти перивоји. 2. Двор је дигнут к'о што ваља, Дело вешта неимара, Иа је отмен, простран, диван, По укусу доба стара: Дворане су пукле грдне, Неброј шарних ћилимова, Пећке старе, по зидових

А АЛЕКСАНДРА С. ИУШКИНА. ЈОВАН СИМЕОНОВИН-ЧОКИВ. Слике древних прадедова. Све то беше старе моде! Ја се дивљах тому свему; Но Јевђена не запитах... А и зашто? Не знам чему? У дворане кад доспев'о Нове, старе — он је зев'о з. Сместио се у одаји, Где је старац пре ужив'о: Хват'о муве и до века С кључарком се протерив'о. Прост намештај: храстов столац, Наслоњача нека стара, Нигде пеге, два ормана. Пође Јевђен да отвара: У једноме трошковник је И рачуни бела света, У другоме водњика је И календар осмог лета. Старац послен, им'о бриге, Није чит'о друге књиге. 4 Јевђен самац на свом добру Беспослице гони једа, Смишљајући, како било, Да заведе нова реда.