Stražilovo

551

СТРАЖИЛОВО

552

— Може, али није добро. — А ти нађи боље. Ето скупи ти рад твога сина коло на другом месту. Најбоље би бил.о, да ми отворимо крчму па да коло игра у нашој кући; ту би ти син увек пред очима био. — Ти, жено, шалу збијаш; али то није за шалу. — Па шта могу? Ето нек не иде у коло, а онет зашто да не иде? Само, ко се боји врабаца, тај, даже, нек не сеје проју, а ја се не бојим за мога Перу, та за злато се рђа не прима а мени је Иера мој сав златан. — Да су у тебе комшијске а не материне очи, ти би, жеио, друкчије диванила. ГЈера јесте додуше добро дете; али није бадава метнуо-Бог баш у оче наш, што се сваки даи чита, оно: не уведи нас у искушење. Прилика, прилика чини, жено, а куд ћеш горе прилике него што је Савина и Марина крчма! — Па добро, што ви триите ту прилику? Ето ти си поглавар, први човек у селу, па има вас још таквих, који имате синове и ћери, иа што ви не затворите ту крчму, кад знате, да не вал>а. — Затворили би је ми, да смо је ми и отворили; али царевина тражи само што више штајера и акциза па не пита, ко си и какав си, плати, иа ради, што хоћеш. Власт добро зна, да је шпиритус отров и опет допушта, да се јавио прави и продаје та шпиритусара, та крка, та нароцка. Не мари она, што се свет трује, него само нек је више доходарине, она ће се тек онда опаметити, кад нестане света и не узима ко тај њен отров нити, па тако не мари она, што крчмар Сава и крчмарица Мара наш иодмладак кваре, само кад њој хасну нраве. Данас као што се дају ловачке карте, да је слободно убијати дивље животиње, тако се даје дозн.аа за убијање иитомих људи. Ти бирташки декрети, та иисмена, ио којима се крчмарима допушта точити ииће, нису ништа друго него привилегија за тровање света, фрајкарта за убијање народа. Али шта ћемо? Дареревина не рачуна у рату шта је штетовала, кад убију човека, него кад убију коња, Коњ кошта по двеста форината, а човек не кошта ништа. Тако рачуна царевина. Нуз то и од царића не можеш главе дићи. Туживала се и туживала оиштина на разврат у Савиној крчмп, али солгабиров је нронашао, да су теже Савине банке него наше инштаиције. Све је то, брате, једна компанија, па куд знамо онда? Али кад ви не можете натерати Саву, да крчму затвори, не може ни он натерати вашу децу, да у његову крчму иду. — Не натерује њих нико, него сами они лете тамо као лептирице ноћне на свећу. — Иа опет сте ви људи томе криви. Сваки је отац судија своме детету. Нек дакле сваки отац за-

брани своме детету, да иде у Савину крчму па крај.' — А да куда ће ? — Да куда ће ? Да куда ће? Код вас толиких мудрих људи у општини па ја једна луда женска глава да вам кажем, куда да шиљете децу вашу на игранку? И казаћу вам. Шиљите их, не у Савину, Перину, Јоцину и тако даље крчму него у своју, општинску кућу. Сазидајте зграду за игранку или иокрај школе или ма у самој порти. Ту нек оггштински момак чисти игралиште а нек свира општински гајдаш. Општина нек најми свирца деци својој као што најми пастира стаду своме. Кад не жалите платити кравара и свињара, који рогом својим искуиља и тера на добру пашу марву вашу, не жалите платити гајдаша, који рогом својим искупља децу вашу на добру, поштену забаву. Кад бирташ најми свирца, не плаћа га он, него ви, деца ваша. Скупо вас стаје крчмарев гајдаш. Све се то исплати у вину и пиву, што га ваша деца морају — да, морају да тамане у крчми. Да што би их крчмар Сава трпио у својој кући? Зар крчмарица Мара, која је још у утроби потаманила пород свој, да бадава воли децу вашу? Није она тако милостива. — Уз игралшше нек је лепа башта с цвећем, у башти добра пијаћа вода, а код воде нек је анђео хранитељ, каква блага стара душа, која неће дати угрејаном чељадету да пије; чула сам, да од тога многи добију ону несрећну сушицу. ЈХети нек се игра на пољу, као негда у покојној крајини: „насред села, код крста зелена." Ту има места за сваког. Ту ће и старији доћи, да гледе, иа ће млађе од њих бити зазор и срамота, те ће се чувати од свака безобразлука. А и зими, кад се у затвореној соби играло буде, и онда ће моћи тамо старији одлазити; јер се немају плашити, да ће, као у крчми, око главе им зујати разбијена стаклад, коју баца један пијан момак на другога. Тамо ће моћи девојка у беломе руву отићи а да се не боји, да ће је пијан дилбер, да нокаже, да она од њега све мора подносити, исполивати вином, што је са аптом офарбано. Ту неће бити ни пијанке ни боја него лепо дечије весеље. Нуз то у радне дане могло би то игралиште за онштинску читаоницу служити. У њу би било слободно сваком одлазити, ко се уредно влада а хоће да чита или да слуша. Онштина би нлаћала све оне књиге и листове, што би читаоници тој нужно било. То би биле праве ратарске читаонице. Од њих би могло што бити; јер онштина је кадра платити и предавача, на не би такве читаонице угинуле, чим се добровољан предавач рас-рди, што му иублика није викала онолико пута: живио!, колико се он надао. У ту читаоницу, у којој се могу и скунштинске и одборске седнице држати, те се неће морати школа уза свако нотрзати, но се и у