Stražilovo

731

СТРАЖИЛОВО

732

местима гледао. На сваком кораку среташ по које ново лице. И које од старих видиш, све ее променуло, стаје те муке, да опет познага оне, с којима си некад друговао и које си волио. Али многе од њих тражиш и изгледаш заман. Питаш и чујеш, да или труну под земљом или да су већ давно иструнули. Исту ону реч, на коју си се снебио већ код ораха, чуо си сад опет. Јога живље си помислио на оно, што и теби предстоји и болно неко чуство пролази ти кроз груди. Зар је свему, гато живи, суђено да и труне ? Мора ли то бити и зар се без труљења не би могао свет одржати? Чисто би да ропташ на тај, као што мислиш, сурови ред у створењу. Ни не пада ти на ум, да је трулеж колевка живота, да је труљење оно велико средство, којим се служи природа, да мртве створове сваке врсте разложи и рагачлани, и да саставке њихове унесе у нов обрт живота. Врло често слушамо говорити, како је све на свету проЛазно, како ништа није постојано. С тим се спаја обично појам нестајања и хоће да се каже, да се све на свету губи и ишчезава. Ипак је то само у ограниченом смислу истина. Јер кад посмотримо материју, из које се састоје сви предмети око нас, из које су састављене све биљке и животиње, па и ми људи, онда је та материја иостојала у целој њеној укупности од векова ието тако као и даиас, и постојаће исто тако до у недоглед будућих времена. Њој се дакле не може пребацити да је пролазна и непостојана, и с правом се може тврдити, да је материја вечна. Тужба нагаа долази само отуд, гато смо по нашем правцу мигаљења навикиути, да сматрамо као главно облик, у ком се јавља материја у свету. А у том је она заиста непостојана, јер се њена форма, њени облици непрестано мењају. Саставни делови материје или као гато се каже њени атоми не моле да остану задуго у једној истој заједници, него остављају пре или после своје другатво, да се новој заједници придруже. На њихово место долазе опет из других заједница нови атоми и то траје тако неирестано, док се једнога часа цела задруга не разрегаи и не раскрети. Код живих створова зовемо ми то емрт, али та реч означава управо само пропаст облика, не материје, која је била носилац тога облика. Само поједини облици, поједина бића умиру, али њихови елементи јавиће се раније или касније опет као носиоци нових облика. Бага тим вечитим променама материје одржава се природа, из њих потиче живот, ком није нигата тако противно као мир, као застајање, каоувекједно те исто. Основа је његова иепрестано преображавање, а иреображај матераје није нигата друго него

ново груписање, ново састављање атома, који већ одавна постоје. Атоми се налазе вечито на путу, и то не само атоми биљног и животињског тела, него и атоми, из којих је састављено камење. Сви су они делови једне исте материје, из које се и земља састоји. И човек, и животиње, и биљке, и камење, све је то једна целина, једна земља. Што је данас саставни део једнога човека, може већ сутра бити у другом човеку, или у каквој животињи, или постати део какве биљке, иа кроз неко време и самога камена. „Све путује" изрекли су већ стари мудраци и тако цео живот није нигата друго него краћи или дужи пут, па наскоро ћемо чути, да пи смрт није ништа друго него неко особито путовање атома. Тело ово моје данашње није. оно исто, с којим се радовало моје детињство, с којим се борила моја младост. Где су они атоми, који су пре године дана, нре месец дана, који су још јуче били наша својина? Газишли се на све стране и — да се послужим речима Џонстоновим — она градива, која данас обожавамо у каквом Цезару или у каквој Венери, могу већ после недеље дана бити саставци какве тикве или главице кеља. Тело наше непрестано се троши и занавља. Једни делићи одлазе из њега, други долазе на њихово место. Они остављају тело у различитом виду, неки у чврстом стању, други као течности или газови. Угљена киселина, што сам је јуче дигаући избацио из својих плућа, данас је можда од чести у ружи нод мојим прозорима, а неки њен део могао је постати и саставак зида оне сиромашне кућице, поред које сам јуче пролазио бага кад су је кречили. Водена иара, коју непрестано из себе иснаравамо, подигла се у ваздух, данас сутра постаће можда саставни део ког облака, да се из њега као блага киша епусти на наше главе или да као тежак лед сатре у млево њиве вредних земљорадника. Ко ће набројати све могуће случајеве, који се могу десити на путу телесних атома! Ма да земља постоји вековима, ипак се на њој не ствара никаква нова материја. Она је увек била ту и увек ће ту бити. Она је само своје форме мењала. Ко би знао рећи, колико стотина пута већ сахрањивана је и оплакивана иста материја као драги прах непрежаљеног покојника! У преображају материје не учествује само онај њен део, тпто се налази на повргаини земље, него у њега улазе вигае мање и делићи земљине унутрагањости. Они долазе на видело са небројеним дубоким изворима, са разноврсним газовима, који куљају напоље из земље, са рекама лаве, коју избацују вул-