Stražilovo

735

СТРАЖИЛОВО

736

них му градива. Характеристика је тих нових азотових заједница. у којима и са којима он тело оставља, да око себе гадан смрад распростиру, чисто да се каже као за неки пркос организму, у којем се није више добро осећао, Док је животиљско тело живо и здраво, накнаде се ти губитци брзо придолазком нових атома из других тела. Али кад једном животиња или човек престане да живи, кад је тело мртво, онда престаје свако придолажење и наступа брзо и нагло рушење свих заједница, у којима се још налазе атоми у телу. Процес тај назива се труљење. Данас се за извесно зна, да је за наступање труљења нужно присуство неких сићушних организама, који се не могу видети голим оком. Они су познати под именом бактерија. Ове бактерије налазе се већ за живота у цревима и утицајем њиховим прелази увек неки део беланчасте хране већ у цревима у труљење. У живом телу немају оне шире поље за рад, али после смрти превладају сасвим и све беланчевине тела почну нагЈго да труну. Оне се при том распадају у многобројне газовите, већином врло смрдљиве производе. За саразмерно кратко време порушено је цело тело, само преостану кости, које полагано прелазе у колоток материје. Али бива, да и кости какав изванредан случај уведе раније у нову трку живота. Тако попови у Леону, у американској републици Никарагуи, продају раке на свом гробљу само на 10—25 година. После тог времена прекопа се земља заједно са костима и прода се фабрикантима шалитре. Од шалитре граде они после барут за војску. Прах најмирољубивијег грађанина може на тај начин да учествује још и после смрти делотворно у љутим биткама, и то можда за какву ствар, коју је некад из свег срца мрзио. Да труљење после смрти тако брзо наступа, томе много припомаже и виша терпература, коју има у почетку' мртво тело, а и водњикава течност, која се налази у свима градивима животињског тела. Без воде не могу бактерије ништа да израде и потпуно осушено тело не труне. Ни смрзнута тела не могу да труну, па и кад је температура само неколико степена над нулом, труне животињско тело веома полако. Познато је да се у алпским горама на великом св. Бернхарду 2394 метра високо налази један манастир. Калуђери тога манастира имају узвишену задаћу, да у помоћ притичу онима, који у планини страдају. Кад је бура и вејавица, онда плати главом многи путник или сиромашак, који је пошао у планину ради својих послова. Еад калуђери нађу лешине таквих страдалника, онда их они сместе у својој мртвачкој капели у оделу, у ком су их нашли, да би их тако могли доцније њихови иознаници лак-

ше познати. Мртавци ти не труну ту, то не да чист хладан ваздух у високој планини, него их тако сасунги, да постану мумије. Пре се мислило, да је за труљење нуждан и ваздух (кисик). Данас се зна, да при приступу ваздуха не постају производи, који су характеристични за труљење, нега се — само ако је приступ ваздуха доста јак — тело потпуно распадне у воду, угљену киселину и амонијак. Али та тела нису ироизводи труљења, него оксидисања. Утицајем ваздуха не труне дакле животињско тело, него се оксидише т. ј. сагоревн. Кад тела у обичним приликама труну, онда има ваздух увек више мање приступа и с тога теку обично труљење и оксидисање заједно. Зависи од околности, хоће ли већи део тела иструлити или се оксидисати. Иначе је и труљењу и оксидисању носледња цељ једна иста. И једним и другим постиже се преображај материје, који би се управо најбрже свршио директним спаљивањем. Дешава се, да се у изванредним случајевима човечије тело сачува стотинама, па и хиљадама година од расиадања. Али пре или после наступиће ипак тренутак, у ком ће се ослободити насилно на окупу одржани атоми и распрштати се на све страно. То дугује природи свако тело, ма како претпостављеној личности оно у животу припадало, и тај дуг мора се кад тад платити. Како је излишна нрема томе претерана брига за очување тела после смрти! Не изгледа ли то као устезање, да се плати дуг, а спаљивање мртваца с друге стране опет као жеља уредних људи, да што пре отплате оно, што дугују. Године 1881. нађоше у Мисиру у једној гробници у Дер-ел-Бахри 14 краљевских лешина, мумије највећих фараона, међу којима се палазили и они, које су Грци познавали као Сесострисе. Беху то највећи хероји свога доба, силни освајачи, поштовани као полубогови. Више него 4000 година протеклоје већ, како су били владаоци једнога моћнога народа. Сувременици њихови завише их у мирисаве смоле и балзаме и сахранише их у дубоке гробове међу стенама, да им обожавана тела скрију од погледа ниске светине. А та тела леже данас у лондонском музеју, имају као и остале музејске ствари своје нумере и носле толико хиљада година може тамо свако да их види и опина. Ни сневати нису могли они великани, да ће се тако једном времена променути! Али још много горе прошле су покојне величине из краљевске лозе Бурбонаца у Француској. У Ст. Дени код Париса била је великопољепна гробница, у којој се још од седмог столећа амо сахрањиваху француски краљеви. По налогу конвента отворена је