Stražilovo
723
СТРАЖИЛОВО
724
Тјеши њега була вита, Чудно блиста око њено; Вита була поносита Њему с'једи на кољено: Све за љупцем љубад сл'једи, Иа се тјеши старац с'једи. II. Бегова је кула пуста, Свако санак спава; Ал Фатима с одра уста, Та рудаста глава. Иде тихо на прозоре, Гледа поље равно: „Сад Ке свитак рујне зоре, Све ће бити справно!" „Збогом сужни тешки дани, Остајте ми сада!" Стоје коњи оседлани, Два парипа млада. Тихи гласак кличе с двора: Хајд', Фатимо моја! „Нема мира ни одмора. Гдје је рука твоја?" Фата б'јелу руку вије, Низ прозор се пружа, Момак млади ухвати је: Оде свјежа ружа! III. И већ ноћна паде тама, За гором се мјесец крије, Вихар горски дубље лама, Гром за громом крши, бије; Мехмед беже дору јаше, Своју бојну сабљу паше. Шта га тјера преко горе? Шта претили дора лети? Вите муње одозгоре Туку стабла и врлети: „Алах! Алах ! слуга твоја Нема мира ни покоја!" Језди старац међу лити, Гдје сам соко гн'јездо вије; . Он се неће одморити, За одмор му стало није;
Старац боде, лети дора Преко поља, преко гора. Али зашто суза она Ожари му старо лице? Зар то бјеше срца бона Израз љуте бољетице? Горко плаче старац с'једи, Дору боде, напр'јед гледи. „Ој Фатимо!" — Али сјена . . . Ал Фатима летом лети, Кано вила пристрављена, Преко крши и врлети: Коњиц ст'јене ногом ваља И за собом пут оставља. Кликну беже коња бије Мехмед беже, соко сиви, Гром од њега бржи није, И оп суче нламен живи; Самртни се гласи чују, Јеком брда одјекују. У нотјеру беже лети, Али страшна муња плану; Запламтише све врлети, Ко да једном данак свану; Али гдје је црна сјена, Гдје је вила пристрављена ? И бег лети: ал од једном Заустави коња жива; Кликну старац душом бједном, Алах, Алах, шта се збива? Двоје младо заљубљено Љутом муњом ударено! Стаде старац, с коња хити, Гледа злато убијено, Хоће злато одвојити, Ал је злато задрљено: Двоје младо — т'јело једно; Нуца бегу срце бједно! Љуби Фату два три пута; Вади ноже с паса таде; Усред срца свога љута Мехмед беже удрит знаде: „Алах! Алах! слуга твоја Пма мира и покоја!" Јосип Верса.