Stražilovo

743

СТРАЖИЛОВО

744

У твојима ћу загрљајима, Да дне, бгто их још имам, проведем, На руци твојој очи да еведем. С тобом ћу, с тобом! Нећу славе, не...

Ти носи мене, ти грли мене, Ти ме закрили, створе убави Најлепши божји даре — љубави !... Мита НопониК.

ЖИВИО РАДАЈА! ПРИИОВЕТКА С А С Е Ј А. СРОЧИО ПАНТА ПОПОВИЂ. (Наставак.)

9, Зла времена. (усед је ишао но свој авлији и тражио траг марвенски. Наишао је на траг од људи, који су у оианцих у шталу ушли; али нема трага, да су напоље изашли. Ишао је на таван, да види, да се нису онамо попели, али ни ту ни краве ни људи, као да су у земљу пропали. Пукао је глас о томе по селу, пукао по околини, и свако се томе чудио а нико није умео чуду да се довије. Таквих и већих чуда дешавало се у оно доба скоро сваког боговетног дана. По вредне и поштене људе зла су времена била настала. Ништа, што се год с места маћи може, ниси могао својим звати. Као да си све узео само у зајам па чекаш, кад ће газда по своје доћи, или као да си ти то од лопова украо, тако стрепиш од њих за своје добро. Све ти је стајало као тица на грани. Долете сто чворака на твој дуд. Твоји су, док су на твоме дуду, али докле ће бити твоји? Данас имапт стотину оваца, сутра ниједне. Ниси их ти продао. нити су поскапале, одлетиле као чворци. Данас имаш осам волова а сутра ти јармови празни на ори о себи, ако хоћепг. Ти виноград копаш а други га бере, ти воћку садиш а други је једе. Настала сушта она времена турска, кад се певало: „Србин коси а Турчин односи", још само што нису децу крали и отимали, да их у јаничаре носе; али су их ногдегде опет крали, да их у слепце носе. Кад си залогај устима понео и онда још ниси сигуран био, да ти га неће ко из руке украсти. У по дана из очију су ти крали; шта крали ? отимали; ни у револуцији свакој није тако била формална пљачка. Па откуд је то тако могло бити? То је од те претеране слободе. Тужио се свет дотле на стегу, како му се не да слободно кретање, како се не сме човек с човеком састати, и доби се слобода говора, слобода штампе и слобода удруживања, слобода: свађати се, тући се па и — красти. Пођоше се ђклапати друштва. Овлада свуда манија за удруживањем па се тако и лопови, харамије, и убице удружише. Створише се права друштва лоповска, створише се централни

одбори, филијали и агенти лоповски, и штатуте ови себи направише, па ако их министри не потврдише, јер им не поднесоше, а они су их трпили. Адвокати су их бранили а судци их ослобађали. Адвокати су она универзална паста, лек, што од сваке болести' лечи. Они лече од увреде части, од опасне претње, од крађе, од харања па и од убијања. Могло се рећи, да пре но што је лопов пошао у крађу, да му је адвокат направио обрану за случај, ако га ухвате. Радња је стала била, само је трговина цветала, али са краденим стварима. Ко ће да ради бадава за другог? И сам живот се поштеном свету дотужао. Тако није могло остати, морало се ма чиме бранити. Власти тада изумеше друштва, која ће поштен свет од лопова и хуља да чувају. Свака општина најмила је десетак дванаест људи да је чувају; али то не беху чувари, то беху привилегирани лопови, лопови, који су имали дозволу, да краду. То беху кесеџије, што ударају намет на вилајет, то беше контрибуција права, разрез ратни, за војску, која рата и не види него пождере све по логорих и још и пљачка оне, које треба да брани. Свака је општина но неколико хиљада плаћала тима хуљама. У милијоне износио би у држави тај порез за лопове, и опет зло; крало се као и без њих; не, него још горе, онда се крало без њих а сад с њима. Нуз то се свет. варао. Док није чувара било, ниси се имао ни у кога уздати па си сам чувао. Сад су ту чувари и то такви, који плаћају штету; али како је, жалостан, плаћају! Полу, трећину ако добијеш, онда хвали Бога. Уз чуваре створише се и врачари. У сваком селу има ио који врачар, који карте баца и каже ти, где ти је изгубљена ствар; али је у тих врачара белега скупа; трећина, половина, што те ствар кошта, њихова је. Мораш и на то пристати, јер ако добијеш твоју ствар, која ти је од потребе, а иначе је нестане и онда кад ти чувари плаћају, онда или још мање добијеш, јер ови свачем побијају цену, или се мораш с њима вући по суду. У кућама врачарским, тих иророка новога доба,