Stražilovo

779

СТРАЖИЛОВО

780

каде за тридесет дана, а дотле ћеш наћи, ко ће прочитати и казати шта је, говорио је достављач осврћући се, а већ је далеко одмакао. Журио се и он у Сегедин. Чича Јова тгаје тражио ииког, да му чита. Знам, вели, напред, шта је, кад је из Сегедина. Кад је Пери рекао, да су добшга два писмена из Сегедина, овај се обнезнанио и био би на земљу пао, да га није чича придржао. Кад је дошао себи, журио је ода, да одмах иду. — Имамо каде за тридесет дана, одговорио је чича сасвим онако немариш. 15. Пред полазак у Оегедин. Пера се братими с Миленком. Чича Јова је чувао, да се не дозна у селу, да ће он са сином у Сегедин; али се ипак дознало. Пера је казао Миленки, ова матери и тако редом. Али откуда да Нера казује своје тајне Миленки, зар он није с њоме прекинуо од ггросидбе? Напротив баш, тек од то доба је видио Пера, да не може бити без Миленке. Забрањен плод најслађије, тоје прво посведочила прабаба Ева. Пера, кадгод је могао, састајао се са Миленком, говорио је с њоме о свачему и увидио је, да је то особита душа. — Кад ми не можеш бити жена а ти ми буди сестра, и онако си сушта моја покојна сестра — казао јој је Пера првога вечера после просидбе и она је с тешким уздисајем на то пристала. Кадгод се од то доба састајали, увек се владали као прави брат и сестра. Диванили су увек о обичним стварма, о домазлуку, о радњи, о штедњи, о школи, о дркви па и о поштењу. П о п и н а п р и д и к а. После тих разговора Пера је почео ићи редовио сваке недеље у дркву. У цркви је поиа придиковао о злу, што човека зликовца сналази. Говорио је, да је боље ићи у цркву него у крчму. Да је то тако, ето се сад види: сви они, који су досад у цркву ишли, мирно спавају, а они, који су у крчму а из крчме на друге зле путеве ишли — иемају сна, одузео им га Радаја. Тешко је, истина, радити. Али ко најпре ради, тај се после слади. Тешко је жени, родити дете, али каква је радост, кад га роди. Са те радости заборави на онај терет. Поштена је мука, рекао је попа, тешка; али је слатка до краја а непоштена радња колач, који је с једног краја омедљан а с другог отрован. Јешћеш и сладићеш се неко време; али напослетку ће ти пресести, као и крчмару Сави. Није бадава речено : лепо живи, лепо ћеш и умрети, а Сава како је гадно живио, нако је гадно и умрво, а како ће још жена му Мара свршити?

Лепо сам ја њој више пута говорио: Маро, Маро, штогод радиш, паметно ради и пази на крај. На сваком путу лоповском на крају су вешала. Најпре погледа.ј на тај крај на онда иди па кради. А шта још наопако стоји иза тога краја? Иза вешала људских стоји пакао божији. Па каква је разлика између једног тренутка и између вечности, таква је разлика између ове патње на земљи и патње у паклу. Овде те уже за минут два угуши, па је муци крај, а тамо мука па до века. Оче Авраме, повикао је онај грешник у паклу у мукама, смилуј се на мене и пошљи ми Лазара, нека умочи у воду врх од прста свога, да ми расхлади језик; јер се мучим у овоме пламену. Не могу, рекао је Аврам, јер мсђу нама и вама постављена је велика пропаст, да они, који би хтели одовуд вама прићи, не могу, па ни они отуда не могу нама да прелазе. Тамо дакле кад се доспе, оданде никуд, ту нема више помоћи. На земљи можеш се још поправити и од зла побећи; али тамо поправке нема, зато се поправљај, док није доцкан. Журите се, не знате у који ће час смрт доћи!" Пера је нримио срцу ову придику и наумио је тврдо, да се поправи. Још пре ове придике навео га је разговор са Миленком на то, да се остави зла пута. Много може да учиии реч из милих уста. Кога волимо тога и слушамо. Често, што не можо вера, то чини љубав, а овде се из љубави родила вера и та ће вера ,да учини велико дело; јер заиста је велико дело грешну душу на прави пут извесги. Но кад уз веру дође и уверење, када неверни Тома метне прсте своје у рану Исусову, онда ће се његова вера сасвим утврдити, неће дуго бити и многи ће се уверити, како је добро ваљан бити, како права мука прија, а крадено или отето да је заиста проклето, те ће не само сами се туђег манути, него гдегод кога ухвате, учиће га оној светој заповеди божијој: пе укради! 3авера Перина и Миленкина. Откако се крчмар Сава обесио а крчмарица Мара одпешеиа Радаји, није ни Пера ии Миленка ишла у коло. У кући крчмаревој од то доба није коло ни играло. Гајдаш је отпратио Мару у Сегедин, па није имао ко да свира. Момци и девојке скупљали се сада код крста сеоског. Један други ли момак свирао је у фрулу а кад је кишно време било, није се могло ни играти. Пера се већ толико навикао био на Миленку, да није могао дана пропустити а да се не састане с њоме. За чудо, ни девојкини, који га неће за зета, нису му у томе сметали. Пера се већ сав предао Миленци, није од ње ништа тајио и тако јој и то казао, да ће скорим у Сегедин ићи.