Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

изЈгазе на новртпину гдекоје куће, које су саграђене на узвишеним насипима. Кад смо ми походили тај иредео, река је била у свом кориту, а вода је била тако плитка, да смо морали излазити сваки час из чамца, да му олашпамо терет, и да може нловити даље, а да не паседне на плитком дну; јер наш је лађар више газио но води, него што се возио, турајући пред собом свој чамац. Река Снреја сједињава триста канала својих тек онда кад изађе из спреске шумадије, и одавде почињу пловити ио њој пароброди и натоварене веће лађе. У Венецији може човек да хода и без гондола или да се нослужи и њима кад и кад; али у спреској шумадији нема спаса без чамца — барем за онога, који неће да се кваси у води сваких пет минута. Становници ондашњи обављају тај посао лађарски, и нико се не може упоредити с њима у вештини, с којом проведу чамац свој кроз све окуке и савијутке управљајући га једним веслом а стојећи на сгражњем крају чамца. По другим местима, кад хоће сељак да свезе своју летину и зимницу, а он упрегне у кола коње или волове; у спреској шумадији мора да се навезе у чамцу на воду, на тек у вече да се врати кући с тако натовареним чамцем, да се једва види из воде. Деца кад иду у школу, морају да се нослуже за тај пут простим дерегљама родитеља својих, на којима сами веслају и кормане, а томе се уче, како стану на ноге. Те исте дерегље одвозе недељом по-

родице у цркву, а кад куцпе смрт на вратих коЈе куће, на њима односе и мртваце из куће. Има истина овде и мостова, који су подигнути доста високо с тога, да не сметају чамцима, кад пролазе испод њих; али су ти мостови само на то, да вежу куће, које су најближе једна другој. Иловидба на чамцих престаје само зими, кад настане клизање по леду, у чему се вежба сваки Венд од детињства свога, колико зато, што мора, толико и зато, што му се то допада. Путник, кога преваре немачка имена предела вендског, држи, да ће доћи у предео, који је зарастио у шумама, и у коме није земљеделство можда ни по имену познато. Али то није тако. Има томе већ више, него једно столеће, како се крче без престанка шуме у сиреској шумадији, те се и обраћају у ливаде и поља. Данас се виђа тек још овде онде ио који већи комад шуме. Међутим дрва су остала норед канала недодирнута, и то даје милине и дражести очима оних, који полазе предео овај. Иза тих дрва, као иза завесе, пружају се богате ливаде, које те сећају пашњака холандских. По њима су у јесен посејани пластови сена, који су садевени на кољу, да их вода не може ноквасити; коље је то поударано у земљу. Кад полије вода ливаде, сељак се одвезе на чамцу до пласта, па начупа и натовари на чамац онолико сена, колико му треба за. благо његово, и због тога се нарочито подигну високо мостови, који пресецају канале, да могу пролазити испод њих чамци, кад се натоваре сеном.

■^\\л-1ЛЛ/ 1-<ЗХ>-Ј 'ЈМ\Г.кг и

(Наставиће се.)

НАШЕ КЊИЖЕВНЕ ПРИЛИКЕ И НЕПРИЛИКЕ. (Наставак.)

Али овде није о мени разговор, већ о нашој књижевности; себе сам унлео само ради илустрације наших литерарних нрилика, јер су ми моји сопсгвени одношаји и догађаји понајбоље познати. Пођимо даље. Летопис је, као што се зна, орган књижевног друштва п мора свагда бити на висини савршене образованости, а не сме иикако служити као средство личне цели. С тога треба да су већ а!) оуо из Летописа искључени чланци полемичког садрзкаја, јер се у њима тешко даје новући међа између об.јективности и субјективности. Такви чланци могу имати места у листовима, који су својина приватне личности. Не треба заборавити, да и полемички чланци, док се год држе иристојности, увек могу и књижев-

ности бити од користи, јер многа варница, која би иначе остала ла^гентна, искочи том приликом на видик, те утиче на своју околину. Али ни књижевни лист не треба да заборави на достојанство своје, нити треба да се огреши о начело своје, и књижевну објективност. Уредник књижевног листа треба грозничаво да чува образ свој и свог органа, да би у свако доба сваком могао ведро погледати у очи. Оп зато мора бити нре свега самосталан човек, не само интелектуално него и морално. Књижевпе прилике наше такве су, да уређивање листа захтева целог човека, т. ј. да таквом не сме бити редигирање споредни задатак а звање или позив главни. Књижевни па и белетристични чланцн мало долазе са стране, бар мало важних; с