Stražilovo

849

СТРАЖИЛОВО

850

Мени је највише до тога било стадо, шта да нађем за узрок новој посети. I »рзо сам нашао. Приђем ближе орману с књигама и случајно извадим Борнза. Из тог се разведе разговор о лирским песницима, а сврши се тиме, што је лепа домаћица изразила жељу, како би радо читала Ламартина. I >агп сам некако имао ту свеску његових песама у путничком сандуку. Понудим је дакле, да сутра лично донесем књигу. Тако сам се везао за Швајцарску Абдеру. Сутрадан, ево ме са Ламартином под пазухом код мог занимљивог земљака. Пре њега наиђем на лепу баштованку у најживљој радњи.- Коса јој била расплетена, сламии шешири]|, као у идилских настирица, мало натраг намакнут; окретала се међу цвећем, које беше у пуној јутарњој красоти. Застанем мало код врата, да се нагледам чара те слике, у којој је пролеће природе и пролеће живота пајлепше сложено било. Бог ће знати, учинило ми се онда, да јој је на коси, на цветићима сламног шешира, на и на целом нежном телу, трепетала роса, као на цвећу око ње. Чуо сам веселу мелодију неке чешке народне песме. 11а мах умукну; приметила ме у вратима. Нехотице заглади косу са стране и намести хаљине, при том лако порумени и пође ми на сусрет. Мало збуњено одговори на мој поздрав а кад виде књигу под пазухом, повиче: „ах, колико пажње! да се опкладимо, да носите Ламартина?" „Два пут га сад више ценим, што ми је дао прилике, да вам малу услугу учиним", одговорим јој с већим жаром, него што је одговарало тој отрцаној фрази. Узме књигу у руке, те је преврташе мало збуњено. 'Гог тренутка сам намислио, да скинем ту завесу, која ми заклања одношај њезин према младом човеку. „Неће ли моја чешћа посета бити непријатна вашем госнодину —" у тој паузи, коју сам после ових речи учинио, лежало је право питање. Из одговора сам видио, да ме је добро схватила. „Мој муж" рече ми и наслони главу још више на књигу, у које је брзо превртала листове „мој муж тек што се није вратио — даје часове из енглеског језика. Тих неколико речи расветлише ми целу ситуацију. Дакле- ипак! Ипак жена тог озбиљног човека, према ком прави такву случајну, љупку противност! Са каквим бојажљивим, тамним тоном то изусти! У том гласу лежала је за мене нова загонетка. Уједно дознам, да су моји иови знанци још на нижем ступњу у друштву, него што сам ја у духу себи нредстављао. Давање сахата из енглеског језика изван 1

куће иије баш знак доброг стања. Можда их нужда гони ? Можда је то неновољно материјално стање кључ решењу апсурдних, ексцентричних назора, какве сам прочитао из очију и црта њеног мужа? „Не бојите се ништа, мадам, у тој глухој, туђој крајини?" унитам је брзо, а реч „мадам" испаде ми међу другим, као слеп иасажер. „А чега да се бојим?" одговори ми јасним гласом и подигие лице и трепавице, под којима суну пређашња безбрижна веселосг. „Кад није Драгојло код куће, ја се онда чим у башти забављам, или музиком, цртањем или другим иослом. Каткад, особито недељом, излећемо у околни крај. 0, много је лепши, него што би на први иоглед и мислили. Имаде у себи много скривене чари, до којих човек може само преко стрмих стена или на чуну доћи. Знате ли за острво са старим намастиром ?" „ Не знам. Не знам ни да то језеро имаде какво острво." „С те стране и не изгледа као острво. Лежи баш нуз јужну стеновиту обалу и издалека изгледа, као да се обала напред нружила. Ах, то морате видити! То ми је најмилије место. Идемо онамо у недељу. Ако вам је наше друштво по вољи, изволите с нами." „С највећом радошћу", повичем изненађен. „Само ако то буде по вољи вашем господину мужу?" „То зацело!" одговори она живо. „Не треба по његовом озбиљном лицу да судите, да је непријатељ веселом друштву. У вашем друштву ће се развеселити, па ћете видити, какве досетке и шалу крије спољашњи изглед. Дакле, ићићете с нама?" „Смем ли ставити услов?" „ Какав ?" „Да мени оставите, да се за превоз побринем." Мало је премишљала, а онда ми рече: „па нек буде! За то ћу се ја за друго шта постарати." „Дакле свршено." У то јој нрелетише зраци нреко ограде на сокак, од радости синуше а цело јо.ј тело задрхта од наглог покрета, као да хтеде хитро антилопиним кораком напред да подскочи и да рашири своје лепе руке. Али ипак остаде, где је стајала, само јој очи упрте биле на једну страну, куд се тог тренутка сва предала. Погледим онамо и спазим намрштено лице Драгојлово с набраним челом, под којим се нешто важно догађало. Разабра се мало и ногледи у башту. Спазио ју је. За час се разведри лице; облаци се разиђоше а сунце сину у пуном сјају задовољства. Сукоб жељаних очију, осмејка, махање руке — показа ми, како се поздрављају муж и жена, што и ако се сваки