Stražilovo

923

СТРАЖИЛОВО

924

ИЗГУБЉЕНА ЗЕМЉА.

ИЗЛЕТ У

С II Г Е С К У Ш У (С Француског.) (Свршетак.)

А Д И Ј У.

, еђу пЈшноветкама у спреској шумадији најзанимљивије су оне, које причају о цару вендском и о породици Линаревој. Тај је власник једног дела тог предеда. Ми ћемо покушати, да покажемо идеју тих народних нредања, која се не одлнкују у опште ни јасношћу ни логиком. Ево најпре и најпре једне приповетке о цару вендском, и то о оном, који ће дати, кад се пробуди, знак, да ће да се усиостави царство српско. „Српски је цар живио у граду Бурга. То је био ха.јдук (1|пц';п1<! I. ()и је поткивао своје коње натратпке зато, да нико не зна, је ли ушао у град или је изаптао из њега, н имао је мосг од коже, који се спусти пред њим и уздигне опет сам, кад он прође. Преко тог моста нтпао је он. Није га могао нико напасти; јер свуд унаоколо биле су воде и пиштавице. Итпао је увек путем, који води у Габров. Он је имао много блага, па зато је био град проклет. Најпосле пукне гром и убије цара, а град му се развали. Још се може видити место, где је био град; јер онде има једна јама на среди, па кад се спусти у њу мотка, чује се, како шобољи шупљина. Пре њега на хуму Бурга нико није живио до оног дана, кад је он саградио свој град на њему. Имао је ђавола, који му је помогао подигнути хум. А овај је био дебео и испупчен унаоколо, а шупаљ у среди. Његови су становници живили: од хајдуковања. „ У оно време није било у селу више од. пет кућа и једиа у Лејпи. Сељани су живили само од риболова а хум није имао још онда свога града. Људи су живили у Земуницама под земљом. „Српски цар је изабрао место, до ког се не може доћи. Он је био отеран у пустињу, и дошао је сам у снреску шумадију. Победили су га и одузели му земље његове. Онда он скупи војника наново, и зарати се с онима, што су му отели земље, али им није могао ниптта да учини. После најми чету хајдука, али ни с њом није прошао боље. Онда се крене да обиђе сав предео, и да нађе једно место, где би могао живити сасвим сам. Није имао са собом више од два друга, и нађе овде глибова, куд не може нико продрети. Онда спрегне с црним (с ђаволом) да сагради себи град, затворен одозго, а изнутра са собама. Тако се подигао град за једну ноћ онде, где се није могло видити нре тога друго нтнпта до блатних калила. Дребкав је био онда прво село, а Котбус прва варош. Међу градом и Котбусом има под : земљом пут, који се свршује код

Андројва. II њега је начинио мали црни човек за једну ноћ. Цар вендски звао се Рогатски а царица се звала Шистова. Они су живили дуго времена у граду; али царица није била задовољна зато, што није имала деце. Па с тога је заповедила двојици својих пратилаца, да јој набаве двоје деце. Али ови јој одговорише, „деца су хришћанска, то се неће моћи." Ипак јој украду двоје деце од шумара дреновског, и од тог дана датира се ера дреновска. Једно је дете било мушко, а друго женско. Прво је било од шест година а друго млађе. Деца се баш купала, а тати их стрпају у поквашену врећу и однесу у лађу, па онда се врате у врбак. У тај пар био је у врбаку дечак један, ко.ји је ловио свраке. Тати осећајући, да су уморни, легну да спавају. Али је мати дечија ишла за њима, а дечак јој покаже место, где су, и она узме натраг своју децу. Тати се крену натраг кући; али се подигне страшна олуја, па их задржи тако на путу, да нису могли да стигну тај дан до Бурга. Сутрадан кад стигну онамо, град је био разрушен и цар громом убијен, али царица не. Љу су проклели тати, као и њено благо. „Цар вендски имао је некада своје царство, али касније није имао више са собом, него два друга, који су му остали од чете ајдучке." Ништа није већма испрекидано и разбацано, ни мање логично од те приповетке. Она је дакле аутентична. Кад тгриповетке причају о старим добрим временима онако, као што се обично пишу историје, онда нису аутентичне. Оне су онда у опште ттрерађене, и научењаци су прешли по њима. Ево те исте приповетке, али мало друкчије. И за ову држи г. Шуленберг, да је аутентична. „Град су подигле за једну ноћ три силунке (голијаткиње), које су доносиле земљу у својим прегачама. Али кад куцне поноћ, једна између њих, која је била немарна, упусти прегачу; и отуда је постао хум Гумпох. „Некада је био град много виши. Палата је била велика и величајна; али сад ее томе не види више трага. Гаспала се под ударцима непријатеља; јер је била проклета, и на оном месту стоји сад велика јама. „Становници града били су тати и крали су децу. Једанпут дође .један путник у воденицу бургску. Газговарало се ту најпре о граду, а после баце коцку, да она одреди, ко ће да се спусти на конопцу у јаму. Коцка падне на воденичара. Кад су