Stražilovo

911

ОТРАЖИЛОВО

912

То ли је мамак, Радо, што тебе вуче на манастирску славу. . . Кроз отворене ттр.озоре непрестано запљускује расхлађен мириснн ваздух летње ноћи а с н.им се залећу звуци славуја. Сваки својим гласом пева, па и опет је збор тај тако сладак, тако складан! Сваки своју песму вије, па опет, чини ми се, сви једно кличу: »Ала ј' леп овај свет !« Да! Диван је овај свет! Живот се једар смеши, смеши се нада рујна, ведра.. . И мени зажуборка у души једна из ђулића Змајевих: „Ала ј' леп овај свет, онде поток, овде цвет;

славуЈ пева не знам ди, овде срце, овде т и!

Овде т и! Сета ме обузе, па ми на срце паде туга. Овде т и! Еј, благо ли га теби, Радо војниче, миљениче Славујке девојке! . . . »Овде срце, овде ти!« ... Ти можеш до краја испевати, до дпа душе уздахнути тај бујни уздисај песничког срца, у ком ври и кини само срећа, над којом одсјајујенепомућена ведрипа пајслађе збиље, па не мари, ни шта је било, нити разабира, шта ће бити, већ само кличе: »Ала ј' леи овај свет, . . . овде срце, овде т и !« . .... У јутро нас пробуди наша домаћица тек што зора беше ославила. С улице се већ орила убојна иесма: »На ноге, децо родовине, славејенаше сван'одан.«

Брзо се обукосмо, па хајд »нод заставу«, Наша кућа већ цела на погама. Ту домаћин, домаћица и девојка им. Поздравимо се с њима. — Је-л' ово Славујка? — Да, то је наша јединица. Појмим, зашто би се Рада и одважио, да и одбегне из Варадина на — славу, кад га не би пустили од добре воље. — Па, како си спавала, Славујка ? Мора да си рано синоћ легла, кад те ми нисмо видели? Славујка поцрвени, па не зна, шта да одговори, те ломи прсте и гледи у земљу, а смеши се. — Е да, ... врагови! — нрихвати јој мати. — Не лежу наше цуре и момци тако рано, као ми старији. Била и ова с цурама до неко доба тамо код младог грка под пенџерима. Певало се тамо канда целу ноћ. »Знам, знам,« рекох у себи. — Па, збогом, домаћине ! Збогом, мамо! — Збогом пошли, децо! — Славујка, хоћемо-л' се видети у Раваници? — А ко би је везао? — онет мати. До синоћ се снебивала, хоћел-л' неће-л', а сад... »Разумем«, мислим у себи. — Хвала на конаку ! — Богу хвала, а ви примите за љубав! . .. Пред свештениковом кућом беше састанак. Тамо су већ многи били. Ишчекивасмо и дочекивасмо још неке. Отпевасмо још коју. Па хајд, куд смо наумили . . . (Наставиће се.)

ПОБРАТИМ НЕВЕРА. НОВЕЛА В. М. МИЉКОВИЋА

(Наотавак)

III.

!рпске заставе већ су пободене на гра^ницама. Врхови бајонета бљеште од зра'ке дивнога сунца, које се мило смеши. Страховити топови зинули и чекају жртву своју. Војска је весела, пева се, игра, свира. . . . Та рат је! Рат за ослобођеље и независност! Рат за опстанак, рат за круну! 0, како је красно видити млађане борце Срб-Јелине, како са соколовим очима гледају, откуда ће се душман појавити, те да га једним ударцем униште! Срце куца, груди се силно надимљу, живци играју а рука се и сама маша пушке или

ножа, да једном раскине ту голему расправу, која ево већ пет стотина година траје. Зар лав није ужасан, кад види, да му је ланац око врата, а лавицу му гњаве и даве, зар није гром, када раскине ланце, и јурне на душмана ? 0, он је силан ! . . . . Ова је војна свесрпска војна, јер ено како дична србадија врви с оне стране Дунава и Саве, да и они оросе земљу прадедова својих својом крвљу! Ено како старе мајке раширеним и к пебу подигнутим рукама благосиљају чеда своја и ваиију: »Иди, сине, иди, дедови су твоји тамо,