Stražilovo

977

СТРАЖИЛОВО

978

нека се чува, да ни ову вечер никуда не погледа. Младић отиде, наложи ватру, пуши и једе по мало. Али ето сад дође још грђе него прво, тако, да су се брда тресла, а шуме у зрак полијетале; али он стоји непомично. Опет дође пред зору ка староме и јави му се, да је и ову ноћ срећно провто. „Р>идим," рече старац, „да си вриједаи да живеи1, али још мораш тако да чуваш стражу и ову трећу ноћ." И сад му даде од онога, што му је прво давао, свакога по вунт и по, иа му рече, да ће сад још ову ноћ иретрпјети највећи страх; али нека се држи као и ирве двије ноћи, иа да ће све добро бити; а кад буде у јутру, нека погледа на море, ту да ће виђети три лијепе ђевојке, какве се скоро ни помислити не даду; „оне ће се," вели, „купати и то голе, а кошуље ће оставити на обали, па ти онда лијено хајде, да те не виде, те узми једној кошуљу — већ оној, коју хоћеш узети за жену — и никако јој је не дај натраг ни кад се озкениш њом, јер би одмах побјегла од тебе; него је добро сакри, ако желиш бити срећан." Он онда отиде ипретрпи ноћни страх трипут грђи него оне нрве двије ноћи. А у јутру погледа на море, и гле, опази три ђевојке, ђе се купају у мору. Сад он иде све по мало провлачећи се кроз шикару да га не би опазиле. Узме једну кошуљу, па се одмах јави ђевојкама. Оне стану викати од страха и срама; и двије иду одмах ван да се обуку, а трећа, кад је виђела, да јој робе нема, неће да изиђе ван, него га само моли, да јој даде робу; али он никако не да. „Ма бићу твоја жена," вели она њему, „само ми дај кошуљу." Али он јој одговори, да јој никад неће дати кошуље, нека слободно иде ван. На то му она рече: „Како ћу изићи кад сам гола?" Он јој одговори: „Ето ти моје кабанице, па се њом загрни". И он јој баци кабаницу у море, а она се лијепо замота, па изиђе к њему. Они се лијепо вјенчају и отиду кући. Родитељи сина лијеио дочекаше, јер су већ мислили, да га неће више бити жива, и учине велико весеље. С младом су били сви задовољни,

јер не би ниђе тако лијепе нашли. Царев син затвори кошуљу своје жене у каселицу*) и нигда је није хтио да нокаже, а кључ је увијек носио собом. Једном је морао за којекаквијем нослом, а кључ је морао оставити код куће, јер се бојао, да га не би изгубио; па га даде матери и рече јој: „На, мати, то ти је кључ од каселице, добро га чувај и никоме га не дај из шака! Ако би те питала жена, ђе је кључ, а т» јој реци, да сам га ја однео." И тако он отиде. Жена почела молити свекрву, да јој даде кошуљу; али она добро пази, пгго јој је син рекао, па не да ни чути. Али је почела снаша љубити и миловати говорећи: „Тринут ћу лепша бити кад се обучем, а кошуљу ћу ти опет дати, кад заиштеш." А ко ће одбити толику молбу! Свекрва узме кључ од каселице и даде снаши кошуљу. Она је само метне на се и већ је нестане. На каселици остави написане оверијечи: „До стакленога бријега ". Кад је то мати видела, поче плакати што је сад учинила, зашто није сина послушала. „Штаће ми", вели, „тек он рећи, кад дође кући ?! Та он ће умријети од жалости, јер јако љуби своју жену!" У том ето ти сина ђе долази кући. Одмах опази матер жалосну, и већ се досјети шта се догодило, па рече: „Ала, мајко, Бог ти гријехе опростио, што си из мене учинила? Јесам ли ти рекао, да јој кошуље не даш, и да речеш, да сам ја собом однио кључ!" Сад отиде каселиции опази ријечи: „До стакленога бријега". Он је то већ разумио, иа се спреми на пут да тражи стаклени бријег. Иде, иде, и опет забаше у планину и намјери се на исту кућу, на коју се био намјерио и први пут. Уђе унутра и нађе старца, али мртва, а покрај њега једно писмо, да ко га год закопа, тај може ићи по свем свијету и нико му не смије учинити зла. Тада он узме старца и лијепо га закопа покрај куће његове, справи оно писмо, па отиде даље. *) Каселица је жељезна скриница, гдје се држе само скупоцене ствари. (Наставиће се.)

П030РИШТЕ И УМЕТНОСТ, (Село у Перлелу.) Дружина нашег народног позоришта приредила је у корист српском народном позоришту у прошли Понедељак 7. о. м. у Перлеау село с игр.-шком. На с&лу је том певао глумац Марковић ове песме : 1) „0 иогледај " из Змајевих „Ђулића", од А. Милчинског; 2) „Озкиданије", од Донаурова; 3) „Расганак'', од Маринковића и 4) ирску народну песму „Саморану ружу" у преводу Благоја Бранчића. Певао је осим тога Марковић још са Милком Максимовиће-

вом у двоје Јенково „Струнам". Даље су свирале у гласовир на четир руке увертиру у Супеову оперу „Несник и сељак" Зорка Илићева и Милка Максимовићева, „израђивао је на чисто" глумац Миљковић „нешто из хумористичног албума" С. ЈеФтића а мушки лик је певао песму „За дом мили". (Аделина Патлјева ,и Кристина Нилсонова). Две „нове младе" певачице те саопштавају планове својих путева, после којих су раде да опет за навек заврше своје уметниковање. Аделина Патијева за који ће дан први пут као гђа