Stražilovo

987

СТРАЖИЛОВО

988

љено, ватрено омладински — слози и братсву међу српском омладином. Тако мишљасмо и надасмо се, да ће најпре доћи до уједињења омладинског, које неће моћи растрзати никаква сила. Тако се надасмо, да ћемо се наједанпут наћи иа светском дивану раме уз раме; а не да се гуркамо и накањујемо у

крајњемм часу, кад већ ваља радити у убојном реду. Ој, ала ми умемо лепо да — наздрављамо! Када би се једном на делу нашли онаки, какви се у здравицама толико иута заверавамо, то би било најлепше народно славље! —ић.

спламти л' срце љубављу, '10, ман'те га у миљу том; Не гас'те искре божије, Грехота то је пред Богом,

М АН'Т Е! (Е. ГАЈБЕХ) Та много ј' срце препукло, Кад други стргне његов цвет, Ил с прегором прокуне све И буде мрачни мрзисвет.

Јер има л' где на свету том Неокаљан још који кут, Зацело ј' срце млађано, Што смерно љуби први пут. 0, млађани му ман'те сан И санка цветке ружичне; Ви и не знате, какав рај С тим лепим санком угине.

Ил врисне, клоне рањено На недра страсти с бола свог И поклизне у светски прах; У њему умре лепи Бог. 0, доцкан тад је плач и вај И покајнице сузе све, Да живне ружа увела, Да мртво срце ускрсне. Рајко.

ИРИНА.

НОВЕЛА СВАТОПЛУКА Ч Е X А. ПРЕНЕО П. НАДЕЈСКИ. (Наставак.)

улија приђе к једном гробу, који се на друМ^гој страпи цркве узвишавао, и метне киту цвећа на испуцану, камену плочу. Приповедала ми је и историју остављене могиле. Под том испуцаном плочом, на којој се једва разазнати могло калуђерско тело са скрштеним рукама, почива, рече ми, последњи нотомак славне, племићке породице, који је са несрећне љубави у манастир ступио и ту као искушеник умрво. Јулији је жао било заборављеног гроба и кадгод би дошла на то место, увек би му донела киту цвећа. Разгледајући свуд наоколо, случајно рекием: „Заиста, дивне развалине!" „Природа надвлада све непријатеље", дода Драгојло. „Гле, тамо, где су пре плесниви листови бревијара шуштали и једноставни се псалми разлегали, шануће лишће јасеново а славуј међу њим извија своје дивне песме. Природа учини свему крај, ходнике и ћелије иснуни зеленом травом и шареним цвећем. Звона не зову више на службу божију и каткад само, кад их ветар заљуља, уплетају своје тужне звуке у грандијозну композицију, коју приро-

да бурно над језером извађа. — Извините што ћу вас мало оставити. Ја се увек пењем на кулу, откуда се врло дивно планине виде. Не тражим, да ме пратите горе, јер пут је врло опасан." Кад га нестаде на степеницама, које из цркве на тороњ у округ воде, бацим поглед на Јулију. Наслонила се била на стари гроб, нежном ручицом обухватила камен те је гледала у слику мајке божије. У каквој је противности стајала са тим сивим, излупаним каменом. Беше то појезија живота заручена са иојезијом гроба. Ириближим се к њој тако, да је тешки моји кораци не пробудише из слатког сна. Стао сам мало даље иза ње и гледао њену белу ручицу, која је на камену лежала Кроз једну малу пукотину надала је на њу злаћана зрака и она се на зеленом поду сасвим лепо видила а на једном прстићу светлио је камен у прстену као пламена суза. Кратко време сам ју посматрао, срце ми је све жешће куцало, престао сам дисати, крв ми је појурила у главу, док се нисам занео и заборавио; при-