Stražilovo

1039

СТРАЖИЛОВО

1040

сликама његовим познаје се, да су постале самосталним, преданим стварањем, да су потекле из уметнички загрејаног срца, те с тога тако лако и налазе пут к срцу гледалаца. Одових. ће сваки, био он зналац или не, морати признати, да су слике Крстићеве нов појав у нас; појав, који отвара нове погледе на уметност живоииса у нас, и који нам је чини разумљивијом, IIIто на једним сликама видимо наше сопствене, народне осећаје, а на другима такво схваћање и извођен.е, које нас у маху задобије и убеђује. Како дубина и истинитост садржине, тако и жар и сјај спољности на тим сликама плени душу и око гледаочево. У слици смрти кнеза Лазара уметник је, имајући пред очима поглавито карактер иконе, а руковођен ири томе природним и истиним својим осећајем, врло вешто одговорио историјском догађају, народном пЈ)едању и цркви. Лазар је погинуо; по народној песми он је царство небесно претпоставио земаљском; својом смрћу постао је божјим угодником и мучеником за веру. У тренутку кад Лазар душу испушта, долази му на слици анђео смрти, да је прими, а светао на небу крст обасипље га обилном светлошћу, уливајући му тако у последњем часу блажену извесност, да је примљен на небу. Колико је садржине у овој слици! Колико тешке судбе и жалости, и колико опет верске утехе и блаженства! Заиста замисао у хришћанском духу и достојна иконе, и то искључиво српске. Важности и тежини догађаја на слици одговара и њена израда, цртежем и значаја пуним распоредом боја. Слика св. Саве, коју је Крстић за Нишки иконостас израдио, исто је тако, као и слика смрти кнеза Лазара, изведена по самосталном и новом схваћању тога по српски народ и цркву толико заслужног Неманића. Правој величини и важности његова рода на пољу православља никако не одговара досад уобичајена слика, ко,;а га показује у владичанском оделу, и како левом држи штаку а десном благосиља, стојећи при том на амвону или на владичанском месту у олтару. Свети Сава је ту представљен само као старешина цркве. А таква слика његова може врло лако, променивши јој само натпис и додавши јој коју споредност, послужити и као слика другог којег светитеља, који је за живота био старешина цркви. У њој дакле нема ничега, што би искључиво св. Сави било својствено и што би значај његов но српску цркву исцрпило. Г!рема томе се таква слика не може назвати уметничким радом, у којем треба да је предмет представљен по свим својим карактерним белегама и својствима. Колико је потпунији и истини саобразнији Крстићев схваћај св. Саве! На његовој слици св. Сава није само ста-

решина цркве, ио је и утврдилац вере и учитељ народа. Дижући десиом крст, који је у отачаству своме, осим цркава, на много места подизао, он позива под тај моћни символ хришћански, под знак победе и људског спасења, и опомиње на непопустљиву верност истоме; држећи левом отворено и на груди наслоњеио еванђеље, он показује извор поуци својој и дужности пастирској, коју му потврђује штака у рукама побожног штаконоше, ђачета у стихару. Док је у овим двема сликама Крстић историјски чин са црквеног гледишта прерадио за икону, он је за оне друге две слике, које му је кичица досад извела, зашао у ризнице византијског и старо-српског живописа, које су преобилате мислима и облицима удесним за подмлађење данашњег црквеног живописа у нас. У њима има силног градива, чија би употреба извесно могла дићи данашњу засталост у живопису црквеном, и дати му здрав и поуздан нравац у смислу учења наше православне цркве. И на једној и на другој слици — како на слици Богоматере са младенцем, тако и на слици Христа као просветитеља и спаситеља света, Крстић је показао, с каквим се огромним успехом дају употребити сликарски замишљаји и облици византијско-српског живописа. Између сликања Богоматере с младенцем у источној цркви и сликања њеног у западној има велике и битне разлике, која потиче из догматичког учења истих цркава о Богородичином односу према Христу, о њеној светости и о светом посредништву између спаситеља и људи. Источни су сликари, вазда, нрема учењу своје цркве остајали озбиљни и достојанствени, и тражећи да у својим сликама складно споје оне тајанствене нротивности између девичанске скромности и величанства Богоматере, они су Богородицу свакад престављали као неки свети идеал. На сликама источним Богородица, поред све своје светости, уступа иснред Христа као сина Божијег. Христос је на таквим сликама главније лице. Западним сликарима римска је црква, односно Богородице, временом, према својој унутарњој и спољној потреби, створила толико слободе, да су им погдекоје слике Богородице са Христом без икакве озбиљности, светости и достојанства, норед свих уметничких леиота својих у композицији, цртежу и боји. Сликари ХУ. и XVI. века лишили су Богородицу на сликама својим сваке светости, поглавито тиме, што су је представљали у односима и приликама, које једино доликују свакидашњем, грађанском животу, а не правом иојму о светости. У доцнијим вековима — у другој половини XVI., у XVII. и XVIII. веку, — кад је римска црква, после јаких потреса реформацијом, почела свим могућим