Stražilovo

1025

СТРАЖИЛОВО

1026

I Е Т Е.

(Л. АЈХРОТ.)

а сам снив о чедо живо, ^|'Гд е ми мале руке свија " Умрво ми је к'о маторко, Кад су деца најмилија. На боне га стискох груди, Душа стала, речи неме, Мишљах, да ћу сићи с ума Од те среће преголеме.

Гледах, где се смешка, гуче, — Надземаљску ту милину Задрхтах у полусанку, А варљиви санак мину. Још осећам на свом лицу Пољупце и миловање; Ох, срећан сам, —• добри људи, Не слушајте то јецаље! Рајко.

ИРИНА.

НОВЕЛА СВАТОПЛУКА Ч Е X А. ПРЕВЕО П. ПАДЕ.ЈСКИ.

Шт? IV. ТЖог дана у вече читао је Свеслав у високој постељи са свиленим завесама записе грофа Јулијана даље. Састајали се из већих и мањих одељака, који су даље били све небрежљивије писани. На много су места били испрекидани и непотпуни. Чиме ме привлачила к себи ? — почињао је први одељак. — Превртао сам данас албум, лист по лист, од величамствене главе сестре Меланије, с тим сјајним бриљантима у коси и гордом, аристократском самосвешћу у оку, па све до последње — што је у њему — и уверио сам се, да ни на једном лицу ни трага нема особитом чару, што је у Драгојлове Јулије. Њу не бих уврстио у ту збирку; изгледала би међу њима као росан, нежан шумскн цветак у вештачком стручку за игранку. Каква је то невиђена драж у сваком њезином покрету! Каква детиња веселост у смејању! Душа је њена чиста и прозрачна. Полак је још дете. Очевидно је у уском видокругу одрасла, а гледала је у оно, што ми светом зовемо, само кришом. Па ипак, како је рада да упозна те непознате радости, како би жељано да дође ближе зрацима тог непознатог, жарког сунца, где би се тек онда у пуној, чарној лепоти развила а можда и увела. Често јој сликам тај други, иепознати свет. За то време чудо да ме сопствене речи не занесу. Радознало ме слуша, уснице јој дршћу, око јој далеко засветли а прстићи чупкају невином цветићу листак по листак. Кад обично седим к њој нагнут и с неисказаним миљем посматрам, како јој се, док говорим, немирно таласају груди, долазим себи, као де-

(Наставак.) мон у чудној грузинској повести, кад шапуће своју грешну науку кнегињици у сну. Да ли -да поновим ту жарку изјаву, коју је прекинуо пољубац на белој јој ручици? Није знала, шта то значи. Мало је можда премишљала а онда се смирила и заборавила. Да ли да постанем змија у том рају мужа и жене? Смелић ми је некако загонетан. Кадгод се за њим осврнем, видим му око на мене упрто с чудним изразом, као у зависти и гњеву, само да. плане. Али му брзо опет нестане оних бора са чела па ме гледа сасвим мирно. Обично је замишљен и ћути као и пре. Ућићу полако у тајну његовог живота. Можда му чиним криво, али једна ми мисао пада на памет — мисао, да је Смелић агент револуцијонарне какве странке. Шиље писма на све стране света, прави тајне нутеве, прима каткад посете из далека, посете врло сумњиве. На сваки му је начин у глави чудан политични програм. Чини ми се и то, да му повратак у завичај ускраћује прозајичан неки анђео с пламеним мачем. * , * * Данас сам заповедио Јакову, да нам спреми ствари. А кад је и последњи завежљај хтео да веже, казао сам му, да опет све онако намести, као што је нре било. Остаћу ту. Не знам, бога ми, откуд ми дошла та помисао, да напустим бојиште, на ком сам већ скоро господарем. Сад зацело знадем, да ми није одолила. Знам, да у Драгојлу воли добротвора, јунака, нријатеља, мужа. Знам, да мене око њено друкчије гледи него Драгојла, кад иде с инструкције. Шта ми смета, да узберем цветак, који се сам к мени окренуо, да се наситим блага, за којим сам