Stražilovo

1215

СТРАЖИЛОВО

1216

Па ти ме љубиш, кад тако збориш? У Турску мене ти да одводиш, У Турску откуд сва зла.истичу, Турцима, који браћу ми смичу? Ја к њима нећу, остаћу тун , А теби на час балканска круна! Станко је опет нозивље и нуди јој круну. Даница. Јуначка круна наша се смрви Онамо знаш ли? Вал један крви

->Ж<-

Уз наш крш ваља ту сјајну круиу! Знамеаа друга, звијезду, луну На сриско небо јаничар приши, Кад народ српски слободе лиши ... Не ваља круна из туђе руке, Ко би је мога носит од бруке?! Ону ти на мач из крви вала Извади, што је с Лазара иала! Сриске слободе изведи дјело, На чело тад је носи ти смјело ... (Наставиће се.)

М Е М I N I 3 8 Е I Ц V А Т

Некако на два или три дана нре ночетка школске годиие 1856-7. био сам са једним другом својим на карловачкој паробродској агенцији, да видимо, да ли ће доћи на лађи који друг наш. Сад се већ не опомињем, да ли ког друга том приликом дочекасмо, али се као данас сећам, како су из лађе изишла два млада човека, један новисок, сув и с наочарима, а други онизак и врло жив. Упуте се обојица управо к другу мом и к мени, па нас запитају, да ли смо може бити ђаци карловачке гимназије. Кад им одговоримо да јесмо, рекну нам, да су они новоизабрани професори карловачке гимназије, и замоле нас, да их одведемо до гимназије. Одзовемо се молби њиховој са највећом готовошћу и иођемо заједно с њима у варош. Идући у непрекидном разговору доњим сокаком опазимо на вратих неке крчме близу куће адвоката Стеве Ристића једног друга свог из старијег разреда, па га запитамо: „Шта радинт, Лука?" „Ево се уписујем у гимназију" добијемо одговор. Може се мислити, како смо се ја и друг мој осећали, добивши овакав одговор од Луке, јер знађасмо, какво ће нам питање ставити млади професори после таког одговора. „То је дакле карловачка гимназија ? • рекоше у један мах обојица. „Није, господо, ово гимназија", одговоримо ми; „ово се само нашалио један друг наш из седмог разреда, који не може да живи без шале! Насмену се оба млада професора, кад чуше ове речи наше. После овог иитермеца наставимо пут и за неколико минута дођемо у гимиазијску канцеларију, где затечемо директора Јову, с којим млади нрофесори остану. И да не кажем, ко су то били ова два млада професора, онет знам, да ће мало кога, особито од карловачких ђака, бити, који неће погодити, да су то били честити Словенци Лука Зима и Јосиф Житек, са чијим је доласком у Карловце настао знатан обрт на боље у гимназији карловачкој. Да напоменем само, како смо пре Зиме учили

грчки језик. У трећем разреду беше нам овај нредмет предавао Сава М. Добронлодни, родом Бугарин, по Кинеру, кога због незнања језика немачког није разумевао; а са грчког оваким српским језиком нама се преводило: „0 отче, шта сам страдао од прокљатаго странаго, који опивши ме, ослепивши ме, усудивши се." Поред оваког предавања може се знати, какав смо успех могли чинити у језику грчком. Предмета тежег и немилијег није било. Вредно је да напоменем овде нешто, што се десило на једном грчком часу год. 1856. у шестом разреду. Прозове Доброплодни једног ђака овог разреда, да преводи Омирову Илијаду, али да изиђе из скамије па да дође к професорском столу. „Идите ви с богом, каквом столу ја да долазим? Та грчки је страшно и у скамији", рекне прозвани ученик. Концем првог течаја год. 1856. остави Доброплодни карловачку гимназију, те нам је II. течаја те године у 4. разреду грчки предавао покојни Горјановић, врсни парох иришки. Он нам је додуше био нешто бољи професор од Доброплодног, али и његово предавање беше далеко од озбиљне и праве гимназијске наставе. После ове двојице преузме Зима да предаје грчки језик. Заведе одмах граматику свога професора Курција, и уз то Ерасмов начин читања. Нама сине. Бог и душа, ја мислим, да нећу претерати, ако речем, да је оно, што смо у 5. разреду одмах на првом часу Зимином из грчког језика научили, више вредило, него што пре њега за две године бесмо научили. Толика је била разлика између Зиминог предавања грчког језика и иредавања његових претходника. Ироведавши пуних 20 година озбиљнога и неуморнога рада у карловачкој гимназији обрати се Зима под патријархом Ивачковићем на патронат гимназијски, да му се обезбеди пенсија. Када патронат ову молбу његову не хтедне или пе могне да испуни, ои се захвали на професури карловачкој те оде у троједну краљевину, где и данас служи, и то