Stražilovo

1217

СТРАЖИЛОВО

у гимназији вараждинској. У програму кардовачке гимназије, а за годину 1877. може се у рубрици: високе наредбе, налози и важнији дописи примљени од 1. јулија 1876. до иоследњег јунија 1877. по новом, читати: „Бр. 181. В. патронат разрешава 12. окт. 1876. М. бр. 405. проф. Л. Зиму од даље службе изричући му особито признање због 20-годишњег корисног рада и примерног владања његовог." Између многобројних и сваковрсних удара, који су сналазили карловачку гимназију за сто година њеног живота, тешко да је икад иједан био тако осетан, као удар, што га је она пре десет година претрпела Зиминим одласком. Патронат не испуни молбу Зимину, пошто дабогме ни не помишљаше, да благотворни рад Зимин у гимнааији карловачкој не би био преплаћен ни толиком наградом, колики је цео приход од спахилука даљског. И за чудо. Какви смо год у Карловцих, онаки смо исти и у Београду. Даничића, понос Велике Школе и кЊижевности српске, пустисмо год. 1865. тако олако, да оде из Београда у Загреб, као што се какав писарчић отпусти из какве канцеларије. Па не само живом речју, него и најозбиљнијим радом књижевним Зима омладину срнску и хрватску у науци упућиваше и упућује. Као карловачки професор нанисао је он, колико је мени познато, 1. Сравненије Омирових епопеа са српским народним пјесмама (програм карл. гимназије за год. 1859.); 2. Два одломка из српске синтаксе (програм карл. гимн. за год. 1864.); 3. Метрика српских народних песама уноређена с примерима из других словенских народних песама (прогр. за г. 1874.); 4. Метрика српских народних песама (скраћен свршетак расправе у лањском нрограму започете) (програм за год. 1875.). Из његове расправе: Сравненијв Омирових еаоаеа са сраским народним ијесмама да наведемо почетак, који ће најбоље потврдити, с каквим је одушевљењем Зима српске младиће настављао. Овај почетак гласи: „Влаго теби, Србијо, што ти роди мужа, који нокупи народне рапсодије, те их предаде свјету и сачува потомцима. Ето браћо, млади Србљи! ту вам је ваша Илијада и Одисеја, из ових учите сладак језик матерински, како су га учили Јелини из Омирових пјесама, па ће родити мајка и вама Иродота, који ће угостити гостољубно у својој кући Виле умјетпице, па ће му поклонити свака књигу; и њему ће занлакати млади Тукидид усхићен и нун жеље, да надвиси оца новјеснице; па ће сљедити Атијска пчела Ксенофонт, што му је језик од меда слађи. Ти, који си Србин, па читаш у књигама, кагсо је пјевао стари слијепац Омир сво.је неумрле пјесме уз лиру пред мноштвом, кад су се скунљали код

светковина, сетићеш се, да си видио тако исго сриске слијелце уз гусле нјевати дјела српских јунака код исто такових прилика. И Омир код древних Грка није био једини слијепи пјевац; него је вјеројатпо, да су били за његова доба народни пјевци ночесто слијеици." Од Зиме као вараждинског нрофесора имамо ове важне књижевие нубликадије: 1. К"асг1 паве тећмкс пагоЉи; о1шгот па вћћоуе с1ги§1ћ пагоДа а овођјго 81ауепа (Кас1, кхуЧ^а 48 1 49, 2а§геБ 1879.); 2. рг1тјегх ро§оЉетћ 1ггекаћ 8 §тскпт 1 1а1;1П8к1т1 ирогеЛо §1;ау1јет ([иујеисе кга1ј. ускке §1тпа21]'о и УагаМти копсет вкокке ^осНпе 1878/9.); 3. ЕјекоКко рптје(;а1)аћ па аткакзи и 81 оуп 1 С 1 §гско§'а јенка ос! (1га Сг. СигИиза. Ргсуео Гг. РеГхабЈс (ро 13. пјет. 12(1апји.) (Тгујевсе кга1ј. уеНкс §1тпаг1Је и УагаМти копсет бкокке #о<1те 1882 3.); 4. Гј§иге и пазет пагоЛпот рје8шс(;уи 8 пјЉоуот 1 ;еог1јот, па 8У1С1; 1ис1а1а ји^озкуспвка ака<1етца гпапоаи 1 итје!110811, и 2 а^гећи 1880. Уз ове публикације ваља јонг и то узети на ум, да је Зима много допринео к усавршењу латинске граматике, која се употребљава у хрватским гимназијама. Писац граматике ове, ироф. Павец, са захвалношћу то у предговору напомиње. Да напишем ове врсте у част своме негдашњем професору, побудило ме је то, што се коицем ове школске године њему наврнгило 30 година професорске службе, и што би сада било право и по закону и по правди, да се одмара од тридесетгодишњег неуморног рада. Али Зими, који је одслужио тих 30 година, и који би ио својим ванредним снособностима био на част университету оном, на којем би служио, 20 година карловачке професорске службе нису у троједници урачунате у 20 годииа, већ су сведене на много мањи број, на 7, словом седам година. И тако скромни и заслужни Зима те је уде среће, да данас место 30 има само 17 година професорске службе, да има дакле мање година службе него они, ко.ји су били ђаци његови од год. 1856. па све до 1868. у карловачкој гимназији, а сада су професори. За то, што је изгубио тринаест година службе, што је дакле изгубио готово онолико година (срипс1ест1 аппов), које Тацит у своме Агриколи назива §тапс1е тог^аИз аеУ1 враИит, нека му буде колика толика накнада и ово иризнање његовог поштеног, озбиљног и корисног рада на пољу просвете српског и хрватског народа — ово признање, које је не само моје, већ, уверен сам, и свију других, којима је он нрофесор био. У Новом Саду 15. авг. 1886. Др. Јов. Туроман.