Stražilovo

1211

СТРАЖИЛОВО

1212

сад се заклињао Золзикјевич свим на свету, да би био нико и ништа, кад се не би Репи попео на дупгу. Мислио је дакле о томе мисли свакојаке први дан, мевајући облоге; мислио је други дан, мењајући облоге; мислио је трећи дан, мењајући облоге; на шта је смислио? Баш ништа.

Четврти дан донесе му пандур из Ословичке апотеке дијахилон; Золзикјевић намаже на крпиду, привије и — да чудне снаге, што је има тај мелем! скоро у исти мах ускликне: „изнашао сам!" Тако је и било. (НаставиЈхе се.)

/ЛЛШ\Г<2Хт/1/1/1Аг^

ДЕВЕТИ ДАН.

ПУТНИ Ч К А У С П О М Е Н А. (Наставак.) овоме сукобу прободе Станко Деана ма- |

чем у прси, а Деан гледајући се низ прси: Лијепа дара Црнојевића! . . . Ах, да је турски, ил' од Млечића, Еа на сан рана радост би била, Она ... ми . .. слава и дика мила!.. . (епушта се на кољена) А сад ме боли, ах боли тешко!.. . Крв ми окаља племе витешко!... Али се охрабрује па кнезу Неруну говори, да дозове Станка, и Перун га доводи; а Деан, ком су рану увезали, дочим га један држи, хоће да пошљедњи свој час, да свој живот посвети Црној Гори; хоће да ношљедњи нокушај учиии, да Станка одврати с нута издајства, невјерујући још, да нема лијека, уздајућн се, да ће се покајати, овако га самртан апострофира: Војвода Станко, пружи ми руку! С вељим весељем замјени муку Твојега дома вјернога слуге .... Спаси га, спаси од веље туге!... Мој бол тјелесни ништав је, мали. При оном, што ми на душу свали С одлуком твојом, ић' у султана То ми је теже од свијех рана!... Немој, војвода, кумим те славом Твојега дома, Марином храном !. .. За име немој свијех светаца, Муке ти, немој, Црногорада!.. . Ах немој... немој... крвави крво ! На твоје српско огњиште прво Неизгладима остаће љага, Наша ће мала малаксат снага!.. . Војвода Станко, пружи ми руку!... Макни ми, чоче, ту с душе муку!.. . (Станко у великој борби.) Ах, благо мени! мој се књаз бори, Благо ће бити свој Црној Гори!

Пружи ми руку, ах мили кнеже! Пешто ме мало још к земљи веже. . . (затиска рану дланом.) Ах, крви, крви! што хиташ тако У Још није ништа изрека Станко! Ах, крви, крви! ах крви пуста! Некаква магла хвата ме густа!. . . Војвода Станко, хоћеш к султану? Кажи ми, јадан, кажи ми, да-ну! Будеш ли с Ивом и дома оста', Моја ти, књаже, крв била проста!. . . Прођи се, синко, остави бруку!' У име тога љубим ти руку! (љуби га у руку.) Умријех ... реци .. . И Станко дуго премишља па одговара: Ја ћу к султану! А Деану се једна суза низ образ скотрљала па је издахнуо. Овај призор је тако вјештачки изведен у тако згодиом тренутку, да би довољна била његова љепота и његов ефект, да открије дар пјесников. Деан је такав психолошки природан карактер, да нас све до пошљедњег његовог часа надахњује његовијем ошјећајима па се ш њим заједно још уздамо, да ће га Станко обеселити. Деаново онроштење, што нуди Станку, ако се иоврати оцу Иву, гањује нас у толико јаче, у колико је сасвијем природно узор-Црногорцу, — у колико је црногорство синтеза таквијех иожртвовања и самопрегоревања појединаца, који су Црну Гору од Иванбеговог доба до нашијех дана сачували сасвим по оном прорицању Деановом. У Деану је оличено право и стварно црногорство, које је у Деану добило свој бесмртни споменик. Послије овога призора, послије целивања мртвога Деана, иа ком се присутни заклињу па позив старога Перуна: Ко Црногорству не био вјеран, Богом и људма свуд био ћеран! Амин...