Stražilovo

1269

ОТРАЖИЛОВО

1270

»Збиља. Ваљда са нагаом лепом удовицом?« »Ниси погодила.« »Е онда нећу даље ни да иогађам, јер ја сам се дуго разговарала са госиођом Анком овде у соби, па и не знам. гата се збивало тамо, где се игра. Реци ми дакле, с ким се он то забављао ? »Знам, да ће ти стати памет, док ти кажем.« »Та говори брзо, ко је та јунакиња?« »Лепосава.« »Та јели могуће?« »Да. Помисли само, како је догаао, иоздравио се са гостима тек онако овлага, на је онда, као гато знага, замолио тебе, да га њој прикажега. Па како јој је онда пригаао, нису се растајали све досад. Шта вигае, не би се ни сад растали, да њу мати није на неколико речи одзвала к себи.« »Та гата говорига !« »Е, ја ти рекох.« »Па где је Радивој сад?« »Јоти ћега се већма зачудити, кад ти кажем, да је Лепосава тек само неколико тренутака била код матере, па се онда опет вратила њему, и ено их сад опет једно уз друго.« »Јеси чуо, то ме јако изненађује. Помисли само, колико је Лепосава молила матер, да се данас код нас игра, а по твојим речима, откад је Радивој догаао, она није заиграла. То је велико чудо.« »Разуме се.« »Но, ту ће бити велика, дубока узрока.« »И мени се тако чини.« »А очевидио је, да се њих двоје једпо другом допали.« »То је као свето. С тога сам ја и наумио, да ти кажем, да се ми манемо Анђелије, па да почнемо гато радити за Леиосаву.« »Па разговараћемо се већ. Него видшн, како смо се заговорили; мени се чини, да бих ја већ могла сипати чај.« »Бога ми у велико. Та с тога сам те сад и иотражио.« И погато је јога од своје жене добио ио нека упутства, кад да позове госте на чај, оде опет другатву. »Помислите само«, тужила се Лепосава Радивоју, кад их је Мигаа оставио, »мама ме је само зато звала, да ме опомене, да се према вама озбиљно понагаам, и да пазим, да не учиним какву будалагатину. Како вам се то допада?« »Па томе ви, госпођице, не треба да се чудите; госпођа мати вагаа гледа јога увек у

вама дете, онакво дете, какво сте били пре четири годипе, кад вас је послала у завод, откуд вас је — као гато сам чуо — тек пре пеколико месеци довела.« »Та за бога, већ је крајње време, да се она уживи у то, да сам ја велика девојка. Да, збиља. Знате нгга, ми је јога рекла? Али немојте да вам то буде криво; мени би од срца жао било, кад бих вам се ја чиме замерила«, дода готово молећи, »али није ми дала мира, а ја сам јој морала обећати, да с вама вечерас нећу јога много говорити. Није — вели она — у реду, да се девојке целог вечера разговарају са једним младим човеком. Мени су, каже, већ многи замерили, гато вечерас, откад сте ви дошли, нисам заиграла. Зар то није глупост ?« »Можда доникле има госпођа мати вагаа и право«, одговори Радивој. »Та како само можете то и помислити. Зар није природно, да се оно, гато је пријатно, претпостави чему непријатноме?« »То је додугае истина.« »Е иа? Мени је вечерас пријатније, да с вама разговарам, него да играм, па гато ми онда не оставе, да чиним оно, гато мени годи.« »Можда зато, да вас већ зарана науче, како ћете лакгае поднети непријатности, које се често у животу не г дају избећи.« »Идите, молим вас. Човек се лако научи на оно, на гато мора.« »Није увек тако. Често тако привикавање појединог човека скуно стаје. Разуме се, онда, кад се тиче какве озбиљне ствари. Верујте мепи. Ја сам старији«. »Боже мој, ви то казујете, као да сте све то сами преживили.« »Па можда и јесам«. »Доиста? 0 молим вас, молим дас, хоћете ли ми приповедити, гата вам се то десило. Ух, то мора бити врло занимљиво. Не можете ни замислити, како мене занима, кад ми ко приноведа понегато, гато је иреживио.« И док је то говорила, непрестано је трла руке од нестрпљења, а велике безазлене јој очи беху се радознало загледале на њега. »А, варате се госпођице«, рече он сасвим мирно, тако мирно, да се томе и сам чудио, »ја нисам преживио нигата, гато би било тако занимљиво, да би се могло заоденути приповетком.« »Та дабогме да је тако, кад нећете да го-