Stražilovo

1379

1380

догађаја, тврди, да су постале планете због, олађења, које је на граници ове атмосфере наступило, и због тога, што су отврднуле зоне (нојасеви), које се при охлађењу на новршини сунчане кругље устројиле. На сличан начин из атмосфере нлаеета постали су сателити или трабанти (мјесеци). Ио закону гравитације морадоше масе, из којих се наш сунчани сустав сачинио, узети кругљасти облик. Усљед једне силе пак, која не нрипада сунцу, т. ј. усљед одбјежне (8с1шип§'кгаД) силе, добише тјелеса небесно осовно обртање, у правцу од запада к истоку а ово буде узроком спљоштењу (улупљењу) кругља иебесних тјелеса па стожерима (полима) и раширењу истих кругља на нолутару (екватору). Фаје тврди, да су елементи тварине у извјесно исконо доба у простору растављени били, да се међусобице морали притезати и једно другом нриближивати, док напокон није усљед сукоба свију дијелова масе свако покретање престало, и таковим начином тако велика температура произведена, да је кадра била читаву тварину у пару претворити, из које је она маглена лопта нроизашла. Та је температура течајем времена ночела опадати а маглеиа се круг./г>а све то више олађнвала и све већма згушћивала и стискивала. Таково олађивање није било по цијелој новршини земаљске кругље свађе једнако, јербо и одношај свију тјелеса према топлоти није једнак код свију тјелеса, тога ради поче ова голема маса у исконом почетку мало по мало око себе кретати се и то правцем од запада к истоку. Чим је олађивање и стезање све већма расло, одмах је и брзина покретања по законима механике почела расти. Кад пак кретање течног тјела, у којем се исто тјело и око себе окреће, пређе неку извесну границу, онда се онп дијелови на полутару, који се најбрже окрећу, наједанпут откину од тела, нгго се окреће и сачињава цијели нрстен, који се тако исто окреће, као централно тјело, од ког је ностао, и ово окружава. Да је могуће, да је овај прстен по свом облику правнлаи, он би се ипак поред свег олађивања и скупљања неко врјеме могао одржати. Не могући тај прстен увјек правилан и систематичан остати, оп се временом почпе распадати у поједипе одјељене масе, које се, како су из течне тварине, нретварају у кругље, што се истим правцем као и централно тијело, од ког су ностале, обрћу и иокрећу. Таковим. се начином, одлучивши се она небесна кругљаста тјелеса од средишњег тјела, од ког су постала, обрћу и покрећу. Равним

начином отцјепивши се од средишњег тјела (суица) постадоше планете, а поновивши се исти природни процес, од планета се отцјепише сателити (мјесеци). Да се ова теорија прилично истини приближује, доказ пам је Сатурн са његовим прстеном. Можда ће наши потомци до коју стотину година виђети, како од Сатурновог прстена постаје нов трабант или мјесец. Шпилер истиче Јтеорију ') сличну овој, само је другчије образложава. Ево шта он тврди: Једнакост правца у кретању свију планета и мјесеца око нашег сунца, а тако исто пронађена по спектралној анализи') једноврсност материје код свијух тих планета и мјесеца доказ су јасан, да цијели сунчани систем има један те исти и оићи почетак и посганак и да се тај цијели сунчани систем наоди у исконом почетку у облику големе магловите (парне) лопте, сувише да је ова парпа лонта усљед тежине и притиска васеленског етира добила кретање или мицање (што се тиче кретања, Шпилер је мњења, да је увјек у васеленском простору постојало; 3 ) дакле вјечитост етира условљава и вјечитост кретања). При овом кретању големе нарне лопте честице, што су изван и около ове, добише бржи мах него ли оне, што су унутри, јербо прве морају јако дужи пут да пројуре. Осим тога такођер честице, што припадају тој космичкој магли, стадоше једна другу привлачити и тако се појави код њих закон гравитације, што им даде кругљасти облив и неки покрет к средишту те парне големе лопте. Честице на површини номенуте лопте ночепге јурити и отискивати се ван а не к унутрашњости лопте, а томе је природном посљедицом било основно

М Сличиу теорију исповједа и Фраицуз Камил Фламерион у својим астрономским дјелима. 2 ) Истражује се путем спектроскоиа. Сваки земаљски иредмет, кад гори, иоказује на спектру једну боју према врсти иредмета, и у н>ој разие п;рте али увјек особите и у сталној далечини једна од друге за исти предмет. Оштро и иомно сиектрално истраживање наигло је, да се онакови исти иредмети, који сачињавају иашу земљу, и на другим нланетама налазе. На тим планетама виђела се и атмосФера а на њој сиектралним истраживањем и водене паре, дочим иа мјесецу слична истраживања дадоше негативни резултат, не имајући на себи све оне услове, које Меркур, Венера и Марс и т. д. иа којима су мало мање или више исти наравии одношаји, који и у нас иа земљи. 8 ) Шпилер иаравно узима ов!)е за подлогу вјечито крета ње у васелеии, које су давио узели грчки философи па и китајски (Тгпухи) и што је Хумболт тврдио у свом Космосу. (Види: Козтоз I. В. р. 155.)