Stražilovo

1363

СТРАЖИЛОВО

1364

Једног јутра седио је стари Мосгић у својој соби у великом посду. Код њега су били његови надзорници и иредавали су му рачуне о свом раду, када се иа вратих зачу лако куцање. Набрзо иза тога уђе у собу писмоноша, иреда једном од надзорника неколико писама па га опда нестаде. Надзорник тај, коме је било име Томановић, и у коме је Мостић имао највише поверења, јер га је сво место знало као човека најсветлијег карактера, поче редом отварати писма и читати их. То му је био иосао од оног дана, када је стао у Мостићеву радњу. Па када је прочитао последње од тих иисама, брзо га сави, и позове Мостића у другу собу, јер има, вели, да му саопшти неке ствари, за које мора од њега добити упутства на брзу руку. Мостић се диже, и док су остали надзорници и даље преметали трговачке књиге, оде с Томановићем. »Господару,« започе овај,кад су сели, »између осталих данашњих писама стигло је једно, које ми изгледа врло чудновато.« »А садржај му је?« упита Мостић радознало. »Ево, уверите се и сами,« рече Томановић и поче читати: ПЈтовани госаодине! Трговац ПетровиК, који је у вас заискао руку ваше к&ери, не стоји материјално ии близу онако, као што мује иошло за руком да вас о томе увери. Трговину своју саасао би од извесног иада само тиме, што би миразом ваше кИери иодмир>ио своје иовериоце. Сиасите дакле за времена и себе и своје јединче 0 свему Ие вас најбоље уверити цииелар Петар Шашин. Ваш најискренији иријатељ. »Та то је ужасно, нечувено!« викпу старац озлојеђено. »Ја сам као ван себе. Та шта ви велите, Томановићу, јели могуће, да је тај несрећник дозрео за такве подлости. Говорите, ако бога знате.« »Има свакојатшх људи на свету, господару,« одговори Томановић учтиво, »а смемо ли овим речма веровати, о томе би, као што и тај у писму вели, требало питати ципелара, чије је име у писму наведено.« »То је наравно тако, али ко ће да нађе тог ципелара. Ја бар никад му ни имена нисам чуо.« »Нитпта лакше од тога,« одговори Томановић,« ја знам, где тај човек станује, и ако желите, одвешћу вас онамо.« »Не, човече, ја сам већ остарио за такве ствари. Па онда, мене је то тако нотресло, да

не зпам ни како бих иочео говорити са тим човеком. Већ вал>да ћете ви бити тако добри, да ме у том послу замените. Ви знате, да се ја у свему могу на вас ослонити.« »С драге воље, господару, отићи ћу.« »Па можда би ваљало, да то буде одмах. Да, још овог часа. Па вратите ми се одмах иа траг, јер бих хтео да се умирим. А чини ми се, да вама није нужно рећи, да о томе треба да знамо само нас двојица.« »То се по себи разуме,« рече Томановић и оде. Мостић се опет вратио својим људма, посвршавао је с њима, дгго је требало, акадаје иза њих остао сам, нестрпељиво је ногледао на нрозор,- не би ли угледао Томановића. »Шта је, човече, ако бога знате?« викну старац, када је оиазио Томановића још из далека. »Све је истина, госнодару, све, од речи до речи,« довикну му Томановић и после неколико тренутака седио је уз Мостића, који је сав дрхтао од узбуђења. »Говорите,« молио га је јадни старац, »говорите све по реду, немојте ни најмању ситницу да изоставите.« »Ево како је било: Када сам с ципеларом, ког сам на срећу нашао код куће, остао сам у соби, кажем му, да сте ме ви послали њему због неке тајне ствари и замолим га, да о свему што ћу га нитати, говори истину, а завршим тиме, да ћу га за то наградити. Вредно је било видити тог поштеног старину, како му очи заиграше од поноса, кад ми поче говорити, да зато, што ће истипу говорити, не тражи никакве награде, јер он тиме неће ником чинити какве ванредне услуге, већ само своју дужност. Ја му онда нокажем писмо, и запитам га, да ли га је он нисао. Он узе своје велике, црном врпцом увезане наочаре, натаче их на нос, и поче срицати иисмо по писмо. »Ја нисам писао то писмо«, рече, пошто је скинуо наочаре, »али из тога видим, чега ради је вас послао мени госиодар Мостић. Па томе се баш здраво чудим, јер ја сам све, што је требало, казао његовој кћери.« »Шта?« упаде му у реч Мостић, »онјеИвани о томе говорио?« »Да, госпођица Ивана зна све, што ћсте ви сад дознати, а зашто је све то од вас затајала, рећи ће вам она сама.« »Чудновато,« рече старац, »али казујте брзо шта имате, ја горим од радозналости.« »Када сам га уверио, да ви о свему томе