Stražilovo

1473

ницу. Ја сам у 15. показао, да нам није потребна реч тредел, јер меето н>е имамо лепу реч крај. Кад нам није пстребна реч иредел, онда нам не ће бити иотребан ни глагол, који долази од ње, а то је определити. Као што је п р т. д ч; д т> ст. слов. реч, тако је и глагол о и р к д -г. д и т н сг. слов. реч. За невољу могла би се употребити и једна и друга реч у српском језику. Али ми немамо те невоље, .јер за и (I т> д т. д т, имамо лепу реч срнску крај, а за глагол опрт.дилнтн имамо опет глагол одредити. За што дакле без невоље увлачити слов. речи, кад имамо својих. Даничић је и у граматику српску ту реч увео, као: одређени начин, пеодређени иачин, а не

СЛИКЕ ђОРђА ЕРСТИ1 На г. Малетића „претрес" иконе Крстићеве: „Смрт дара Лазара," и мога суда о њој, ја нећу онширно одговорити у овом лисгу, но упућујем читаоца на малу књижицу, која ће кроз који дан угледати света, и у којој ће бити осветљено много шта, што се тиче радова Крстићевих, и у оиште нашег повог црквеног живопнса. Исто ће тако бити говора ту о назорима, који данас међу нама владају о сликарству и његовом задатку. И г. Малетић, који се као тобож неки зналац не уздиже изнад општих, погрешних појмова о сликарству, наћи ће ту доста обавештења. Но истини за љубав морам читаоцима још овде да кажем, да „претрес" г. Малетића није баш тако без тенденције, као што би био рад да увери читаоца. У „претресу" има неистине. Смрт цара Лазара није нредстављена на иусгом, неиознатом месту или у риту, но у нределу, који носи изглед Косовог поља, од којег г. Крстић има слику; исто тако није замишљена ноЛ, нити је Лазар укочен и изнурен, нити је анђео у хоризонталном иоложају; а још мање су Лазар и анђео као два у љубави занесена створа. 1'. Малетићу је требало, да тако наружи и омаловажи икону, ради извесне цељи, коју добро нознајем. Замерку моју о томе, што се у нашим црквама виде католички смишљене слике, г. Малетић или није разумео или, што ће бити пре, није хтео да разуме, опет у номенутој извесној цељи. Ја замерком не идем на то, да сликарству у нас стежем крила, но да спречим, да се и даље у наш црквени живопис увлаче представе, које су иотекле из учења чисто католичког. Наљда ће и I'. Малетић знати, да се у неким догматима источпа црква раз-

оиредељени и неоаредел,ени начин. Пре евега дакле него што ћемо да узмемо туђу реч у свој језик, ваља да се запитамо, је ли нам та реч потребна? Ако нам је потребна, узмимо је и дотерајмо је но закопима својега језика, ако нам пак није потребна, оставимо је на миру, кад имамо својих леиих речи. * * * Јесам ли ударио правим путем, пека каже предлагач „бранича срнскога језика", коме еам и нриказао ове члаичиће. Ако сам ударио правим путем, а ја ћу онда наставити ове чланчиће, како уграбим мало времена.

н © е т. I ЗА НИШКУ ЦРКВУ, ликује од западне. Својом замерком рад сам да станем на пут упођењу учења у духу језујитства и папства. А тога на жалост има, као што ћу доказати. — Шекспир, гусле, девојке, што певају у нашим црквама, немају везе са учењем наше цркве и са џравославним, црквеним живописом. Сви ови, а и остали наводи г. Малетића немају вредности ио предмет, о којем је овде реч. Да је г. Малетић мало дубље размишљао о садржини народне песме, која је.дала мисао за икону: „Смрт цара Лазара," и да је иојмио појетско сликање смрти Лазареве у духу средњовековне релиђијозности, те да је разумео иостављање узрока Косовском догађају у реченом духу, он не би за несму казао, да је антерелиђијозна. Та ваљда г. Малетић не верује, да је заиста долазио св. Илија цару Лазару и да му је Богородица стављала онакве услове, какве спомиње несма? Ваљда ће разумети, да је у песми изнесена Лазарева смрт с песничког гледишта, и да се хоће избором „царства небескога" да каже, да је Лазар пре волио умрети за веру као јунак заједно са својом војском, но бити туреки роб? Тако је народ схватио догађај и песму, јер иначе не би Лазара прогласио био светитељем. Себичњака, који ради свог небесног уживања жртвује војску и царевину, народ јамачно не би штовао; но, певајући смрт Лазареву, несма пева смрт и свију оних, који су с њиме за веру на Косову живот свој дали. У свију је било исто релиђијозно одушевљење. Па исто ово одушевљење извор је идеји, која је изнесена на икони Крстићевој. Не схвативши смисао народне иесме, са уметнпчког гледишта, г. Малетић паравмо није мо-