Stražilovo

1507

СТР АЖИЛОВО

1508

ПИСМО V. Б. 20. јунија 1886 год. Лоштована тосиођо, У Нишу смо се бавили до 16. октобра. Тога дана око 7. часова изјутра кренусмо се у Ак (белу) Наланку. Прођосмо ћеле-кулу и Нишку бању. Иред Нишком бањом и иза ње земља је нодесна за земљерадњу, и ту су махом засађени виногради. Сахат даљине иза бање настају брда са ретком јеловом шумом и то само у почетку брда, а после је или сам камен или малени шинрази и шумарци. Лено ли је, госпођо, путовати лагано, корак по корак, по овако лепим дивљим пределима. Камен до камена, а између њих вијуга се бистар поточић. Гудура за гудуром па иаиђемо на шумарак, а из њега искрсну овди и козе па се веру по стенама и висовима. Усред какве доље, шганине, појави се дим, и по том се позна, да је ту скривено сеоце. Да ли сте чули кадгод за Суху плапину? Кад жељезницом изађете из Суповачких брда и уђете у велику Нишку равницу, чисто се тргнете, кад погледате горостасну шиљасту планину. То вам је Суха нланина. Иутујући поред ње, кроз оне кланце и богазе, изгледало ми је као да сам отцепљен од целога света, и да више никад нећу видити свога завичаја, својих иријатеља и познаника. Суха планина је ланац од брда местимице винш, местимице нижи. До половине је обрасла јеловом шумом, а од половине навише го камен. Гледећи десно и лево по тим дивљим брдима чисто се обрадовасмо, кад на врховима спазисмо сакупљене људе, жене, децу, где гледе на силну војску, која руши њихову тишину, и која им са оних висова мора изгледати као мрави. Свет из околних села већином је сиротног стања. Мушки носе на глави малу црну шубарицу, на грудима пршњаке, а на ногама беле сукнене панталоне и опанке. Жене носе на глави као неке пешкириће; беле кошуље доле имају карнер; преко кошуље носе црне зубуне, а на ногама опанке. Типови су у опште леии. Женске су нарочито лепе, чешће и врло лепе. Око подне дошли смо до кафане „Моралије". Ту смо се одмарали. Од Моралије пођосмо уз брдо и прешавши преко брда дођосмо на Плочу (запамтите, госпођо, то име. Повратићу се и идућим писмима на њега), и са ње угледасмо Црвену реку, село са неколико великих магацина. У Црвеној се реци одмарасмо један сахат, па се кренусмо у Ак-Паланку, камо стигосмо око седам сахата у вече. Ак-Паланка је малено, доста лепо местанце. Састоји се управо из једне улице са доста лепим кућама и града, који личи на Нишки град. АкИаланка лежи баш под самим брдом. Кроз њу про-

тичу три потока: Мокранско врело, Паланско врело и Дивљанско врело. У страни на брдашцу лежи црква. Обична кућа, само се по крсту иознаје да је црква. Интелигенције у Ак-Паланци готово и нема. Ту вам је пошта,. телеграф и основна школа. Правих трговина нема, ван једне једине. Остале су већином дућани, у којима се продају све потребе и за храну и за одело. На источном крају Ак-Наланке, на друму Ниротском, извире Паланско врело. Извире у шумарку. По нричању сељака дубљина на извору је до сто хвати. Одмах до извора је воденица са шест витлова. 17. Октобра изјутра кренуо се наш батаљон (11. батаљон VII. пука) у Клисуру, село сахат хода од Ак-Иаланке. Лежи на брду. Разместисмо се по кућама. Пођох разгледати село. Цркве и школе немају. На вису једном има камењем ограђено место, а у прочељу је укопан велик крст од бела камена. Ту се скупљају на „собор" и играју о свецима, нарочито ђурђев-дану. Ја сам био на стану код сеоског кмета ћире Крстића, и он ми је причао, како су тамо људи вредни, не пијанчи ниједан, него сваки ради свој посао, а који неће да ради, тога сви исмевају. И доиста, у целом селу не беше механе. Помислих нешто: „Како би тамо, како би браћи" било без ракије и вииа? Без њих ни у поље, ни из поља, ни у цркву, ни из цркве. Но зато тај свет и напредује, али у пићу. Куће су у Клисури доста лепе. Иокривене су већином ћерамидом (кривим црепом). Кад улазите у кућу, прво дођете у „двор" (авлију), која је ограђена онижим оплетеним плотом. Ту су кокошаре, коњушаре и т. д. оплетене од прућа, а покривене сламом. Прошавши кроз „двор" долазимо на праг од куће и улазимо у сасвим просту собу. Насред собе је оџак. У оцаку је препречена мотка, и о њој виси на ланцу котао над ватром. Намештаја у њој нема. Виде се само чанкови, тиквице висе о зиду, уз двор стоје неколико крчага, једна-две малене клупице. Спавају сви око ватре, а преко дана седе око ње. Разуме се, да ово бива само кад је зима или у опнгге хладно време. Жене обично преду кудељу, а људи раде у пољу или на дому, но кад има много посла у пољу, онда иду сви. Поља су им највише засађена виноградом, житом и кудељом. Људи су веома љубазни и предусретљиви, бар према нама. Тако исто и жене. Чудновато! Код нас, где је цивилизација јача, просте жене су сасвим повучене, дивље према странцу, нарочито несељаку. Међу тим онде су разговорне, слободне. Па опет је онај свет куд и камо моралнији од нашега. У кметовој сам кући видио нешто, на што би се