Stražilovo

1599

ШТАЖил УШЈ

V V V

Са бисери наше среће: Са три сина и две ћери. Сви сте здрави, сви весели, — А ја чујем рајске трубе; На груди ми љуба лети А деца ми руке љубе. Српска мати, срнска деца Па све чило, иа све моје „Стан'те мало, беж'те мало, Ово сунце велико је!" Љуба га зове „Друже," деца „бабо" А ја руком, не знам зашто, Морах стиснут чело слабо. Може ли замислити човјек радоснијега часа из живота фамилијарног? Пошто је био изгубио сву наду, ево се враћа дома, а дома сви чили, сви весели, љуба му лети у наручје, 1;еца га у руке љубе, зову га слаткијем именима — — А је ли вам и један Увелак више суза измамио ? И то све чини иронија, што није кадра збиља * * * Преставите себи двоје мило, пошто се науживали ђ у л и ћ а, ђе се удубили у У в е оцима. Њихову љубав нашли су у првијема, љубав, над којом веће пема; па сада гш неком кобном предосјећању уживају у Увеоцима, гледајући ту љубав бесмртну Одједном долазе и на ову пјесму: Та, да богме, свака рана Пма своје биље, — А мене је очарало Моје — ново миље. Двоје мило остају од камена, па се чнсто очајно погледају. Што је ово! Та овијем се гаси сва она божанствена љубав, што дише из ђ у л и ћ а и из У в е л а к а. Хај, ала је дивна мома Пашла в ј ер н а друга! Ту већ превире: збогом, Змају, за увијек! Ох, ала се ми волимо Ја и моја — туга! Ах", лијепога изненађења! Њихова се чела опет разведрила. Ова н о в а љубав потврђује бесмртност прве љубави. Моје лане није смртно, Да расгаиком ирети,

Моја друга, моја туга Не може умрети. Куђ веће среће у несрећи! Дакле је љубав бесмртна. Љубавници се наши смрти не боје. Они се не варају, што се тако л^убе: ево, јеванђеље љубави, што је пред њима, утврђује их у тој вјери. Они су потнуно срећии и то баш послије овог новог пирпог весеља пјесникова. Ова фина иронија најинтимније убјеђује, и кога-гођ је Бог иоље пјесништвом благословио, мора и нехотице нриступити, да побожио целива то јеванђеље љубави. * * * Сада онет преставимо себи једно од то двоје у загрљају новога свог миља — туге. У том га загрљају затијече опај У велак (»Пријатељу у даљипи«) »Чујем, да си блед у лицу«. IIIто му поручује тај јеванђелист љубави-туге? Чита похлепно ; ћенш га : '. . „Све ће проћи !" Та то је немилостиво! Је ли могуће, да то вели пјесник ђ у л и ћ а и У в е л ак а ? ! Огорчен преваром чита даље: „Ни бриге ти, Свакој рани има лека!" Дакле збиља?! Онда је све ништа, све лаж! И већ очајава, али хоће баш да доврши, да до дна ту горку чашу исније. Чита: „Коло среће У брзом се хуку врти; БолИ твоји трајат неће Ни 110 часа иосле — смрти!" Ето ријечи, коју је очекивао од пјесника Увелака; ето ућехе нраве и једине: »Болу твоме краја нема!« Ово је језгра пјесмице. Али то задовољство, ту сласт не мо?кеш разумјети, ако не знаш, што је туга, која те у свом крилу њија, Сваки дан ти срце рани А рану ти још превија! Кад ти срце ледом следи, Задахне те, да се згреваш, Кад ти сузе све исцеди, Нагони те, да јој певаш. Ето што може умјетник; али више и од умјетности што може срце и душа пјесникова! Као ђулићи, тако му и Увеоци скроз су природни. Пјесник је дубоко иродрво у душу и срце човјечије, па зна, како мисли и ошјећа: