Stražilovo

1647

СТРАЖШ10В0

1648

грађивати лорту, да се не би, као што реле Мија, вашке вијале по њој. Седи тако Мија једном у сувачи, а око њега ђока Ердељан и јога неколико љегових присталида. „Мијо," рече ђока, „наша страна хоће тебе да бира за кнеза." Мија је ћутао. „Јеси ли разумео, Мијо, партаја хоће тебе за кнеза— хоћеш ли да будега кнез?" „Нећу"," одговори Мија. Друштво се зачуди. Нису се надали томе одговору. Где се човек не би примио кнежевине? „А што да нећеш?" опет ће ђока. „Нећу да будем кнез." „Е да, мораш ти бити. Ко ће други ?" „Нек буде ко хоће, ја никад нећу бити кнез," рече Мија одлучно, а то је значило, да заиста никад неће бити кнез. „Ал баш ти треба да будеш, јер прво и прво тебе хоће сви људи, а друго: ти ћеш најбоље знати довести село у ред. Од тебе ће највећма зазирати ти, што се праве први људи, а овамо су највећи потричари. Кнежеве овде потиру поље — сваког пролећа кваре жито; а кад му се радени враћају из поља, пусте по осам коња за колима, а коњ као коњ, захвати овде, захвати онде, а још више погази. — Него знате, шта је ново ? Чича ЈГеша прешао у њину страну. Ире неко вече частили се општинари с њим у великом бирту, па га преварили. Рекли му, да ће Велисава бирати за кнеза. Лажу, сунда ми, лажу. Хоће само да добију своје кметове. „Можда ће га и бирати, па опет владати на своју руку, јер се Велисав у кнежевини не разуме, а и мекан је, пустиће им све на вољу," рече Драгић Перков. „Сад како буде, тек тај може много да наради; јеси-л' чуо, Мијо!" примети ђока. „Може, шта може, рече Мија, али кад се сложимо нас две три средње газде, вредимо, колико и и он. Гле јако!" „Не говори тако. Не иде то тако лако. У њиховим је рукама власт, за леђи им стоји нотарош и вармеђа. Тај орјатин замрсио нам село, да га ни министеријум не би размрсио. Није дакле гаала, Мијо, бећ буди ти кнез, као гато је и твој деда био. Ти ћеш све довести у ред." „Нећу бити кнез, макар шта да буде," рече Мија и намргоди се. „Е, хајд добро, онда се можемо махнути целог посла," рече зловољно ђока. Мија се накашље и изађе напоље, па се за час опет врати. Неће па неће, ма све пропало. У то донесе Мијин Гавра бардак с ракијом.

„Дед напи, ђоко." ђока напије у шали: „Да Бог поживи нагаег новог кнеза!" Мија само окрете главу, као да би рекао: не примам. Бардак се обреди, само га Мија није иринео устима, јер он није никад пио ракије. „Баш кад нећега, рече после нодужег кошкања ђока, а ти ме послушај у овом. Ми ћемо дати на глас, да ћемо тебе бирати за кнеза, а ти само ћути, па кад већ продру наши кметови, онда ћемо лако другог наћи." „Хајде добро," рече Мија. Тако се партаја разговарала и пила ракије. Одједаред залаја кера у Мијиној авлији, а унутра уђе један ешкут и плајаш. „Је-л' ти ту Мија?" запита ешкут његову домаћицу. „Није, ено га у сувачи." Егакут се упути у сувачу. Ваздан је околигаио. Једва некако исплете, да је дошао по парохијал. На Мију спада шест форинти и још нека крајцара. Мија мрко погледа ешкута. Тако га је мерио једно парче, па онда му рече : „Иди, Нико, и реци твоме кнезу, да Мија Бродар неће плаћати по новом, ма. да му дође цела варошка кућа на кућу." Последње речи изрекао је загушљиво, од силног гњева, што му је груди обузео. „Не узми, приљ-Мијо, од мене за зло. Нисам ја крив. Још ја кажем кпезу, нек пошље Живу, ја нећу да се мразим с пријатељем (јер били су неки пријатељи) аја, он баш мене послао. Хајд, рекох, да ти кажем, да платиш, јер ће за тебе боље бити. Немој да се противига, загато можега бити крив, кад је тако власт наредила. „Ја сам ти већ казао, да тако неће бити. Плаћаћемо ми, како смо и досад плаћали. Питај твога кнеза, кад је јога ешкут купио бир?" „Како знага, приљ-Мијо," рече егакут а у дугаи се већ напред радовао покору, гато ће да се нанрави, јер је он мрзио Мију исто тако, као и Мија њега, само је Мија њему показивао, да га не бегенипге, а он се пред Мијом вечито претварао и улагивао. Егакут је чекао, да га Мија понуди ракијом. Мија га није ни гледао. Кад виде, да га не нуди, покуњи се и оде. Другатво из суваче разиђе се. Мија је седио још једно парче. Сувача је некако тромо млела. Остала је сиротица сама. Њене друге у селу поодавно су престале млети те засиале дуготрајнкм сном.