Stražilovo

1699

17 (Ј(Ј

хвалио, што ни ми сами не бисмо притајили нити хвалили; толико нам је то милије, гато се у суд љегов, као у суд меродавна човека, можемо поуздати. Те тим пре можемо и хоћемо ево да донесемо овде кратак извод, па колико засад можемо, да га погдегде и допунимо. Тврдећи, да су „најглавнији заступници новије умјетне глазбе српске Шлезингер, Корнелије Станковићи Даворин Јенко," ..градећи своја дјела буди на иародних пјесмах, буди у духу и слогу њихову, радили више инстиктивно," тврди, да је „ Јосиф Маринковић, глазбеник у Биограду, први српски глазботворац, који наумице проучава пучку попијевку, да би према њој стварао умјетне попијевке." „Познајемо (вели) једно осам комада његових, а можемо за све тврдити, да су то умјетне пјесме, сасгављене посве по мелодици, ритмици и хармонизацији народној. Свака те кајда опомиње на народну пјесму, али ипак не знам, која је, јер он иије иа просто копирао пучку попијевку, него је према правилима њезиним саставио умјетно дјело. Јосиф Маринковић није само вјешт глазботворац, који је проучио тајне српске народне глазбе, него је и теоретик, који је већ у више прилика сам тумачио, како да се ствара умјетна глазба према народној." Затим наводи Клајић Маринковићеву оцену у Београдској „Преодници" 1884. на композиције дра Јована Начуа и полемику, која се отуд изврзла између Блажека, Сомборскога ликовође, у „Јавору", и Маринковића опет у „Преодници". Што поштовани писац жали, да „п Београд још свеђер жељно ишчекује глазбенога Вука, дочим се ми (вели) у Загребу поносимо, што таки човјек живи у средини нашој, и што је доселе издао четири замашне књиге иопијевака не само хрватских и српских, него и бугарских и словенских," — слободно нам је приметити, да сеу нас, колико веома ценимо иначе монументалну радњу неуморнога Кухача, више пута чуо глас, који Корнелију Станковићу Д&Д е иочасну титулу „глазбенога Вука". Ако Корнелијев рад можда и није толико обилан колико Кухачев, али је Корнелије ипак пре Кухача ударио нравим Вуковим трагом, те за кратког века свога (умрво је у 34. год.) иобирао ч исту пгеницу из народних попевака; иа, чим можда још и већма заслужи тај надимак, написа нам толике црквене песме, као што су у народу нашему препеване, а то у нашем народном животу врло — врло много вреди. Ту муценудаје и Ф. Демелић у „Детопису" 1865., па и Душан Ђермеков у „Љзтопису"1874. Ако Ст. В. Поповић и вели у „Орлу" 1882., да му је рад остао, по Бранковим речима, након смрти „у траљама", и он га призиаје, као и сви други, за ; ,оца наше народне музике 41 , као што Вука нрипознаје за „оца новије српске књижевности". Што Јосиф Маринковић још увек т ражи „Вука Караџића за мотиве народних мелодија", „који ће их све прикупити и тачно означити, пречистивши из њих туђ елеменат, који се чврсто са стране мешавином на иоједиие мелодије народне накаламио," то је ваљда зато, што је уверен, да оно, што је Корнелије покупио, још није све, што има да се покупи. Најпосле, хвала богу, да се након Корнелија нађоше тако вешти и тако вредни људи, као што је Кухач (за светске) и Топаловић (за црквене мелодије), те допунише много, што је требало. Но ми и више него сумњамо, да и после тога неће још много штошта бити, што ће се имати да попабирчи, као што се и дан данас пабирчи за Вуком; али можемо тврдити, да какав „глазбени Даничић" већ има довољно градива за своју радњу, тим више, иггоје у осталих Словена народна глазба већ толико развијена, колико за Вуково доба беше унанређена она грана народне просвете, око

које је он кресао. Хоће ли „глазбени Даничић" бити Јосиф, или Топаловић, или Кухач, или други ко, то стоји до њих. Време је! Што врли нисац чланка тога даље тврди, да се у нас врло мало, ноготову нимало, не негује инструментална глазба, то је, на жалост, истина. Ако се и истакне когод до вештака у томе (као Кранчевић у вијолини, Јованка Стојковићева и др. Јован Пачу у гласовиру), то је дакако иосве мало. Мало је тога, све да узмемо у рачун и то, да се гласовир одомаћио већ прилично по нашим варошима. Народ иаш пак још увек у маси има за инструменталне зборове врло мало смисла, те један од најглавнијих зато инструменат, н. пр. егеду, сматра за цигански инструменат, и т. д. Гусле, а највише гајде, и у Фрушкој Гори тамбура, још су увек готово једини народни инструменти. А пгго волије певати него свирати, можда тому треба тражити узрока и ту, пгто је и црква наша са својим церимонијама спојена само с песмом; а у католика и с песмом и с музиком, те је тако ваљда и дошло, да браћа Хрвати имај^ више музичких капела, а ми једва једну у Београдском позорипггу, иа и ту биће већином несрби музиканти. Затим спомиње с правом међу ликовођама, који су највише стекли заслуга у наших невачких дружина и по глазбу у нас, на првом месту Словенца Даворина Јеика и Чехе Гвида Хавласу, Хлавача и Хорејшека, „који с-у за собом оставили лијеп број ваљаних композиција, у којима су сад више сад мање подражавали тон народне попијевке." То је истина. Али ће баш после њих „глазбени Даничић" имати доста муке, док ишчисти оно из српске музике, што су неки од њих у њу унели, са стране, не, дакако, по својој кривици (хвала им у многому!) већ по нашој у том све до скора сиромаштини. Него кад смо већ ту, ми, као Срби, не можемо овде прећутати име једнога човека, који је цео свој доста дуги век боравио у нашој средини, ево баш овде у Н. Саду, где је васпитао у музици читаву генерацију. То је Грк, стари покојни МорФидис. Он је за своје ученике и ученице и сам компоновао разне етиде и песмице, али, рекли бисмо, ниједна. не изађе у јавност. Понда нам ваља јога спомеиути сада заслужнога ликовођу Це-а, који такођер бегае дуго времена ликовођа у Панчеву, а то у нас много вреди. Осим тих заслужује спомена II етрик, Милчински и 1жичар. А кад би се нагаао когод, да и побоље исцрне сав рад у нас око унапређења песме и певања, и да спомене све, који су у нас на том радили, имао би и вигае да спомене. Нису у нас биле ликовође свуда само стручни музичари, него у много прилика и дилетанти. Тако знамо, даје н. нр. у Карловцима увек било иевачких зборова то грађанских то ђачких, а њима су управљали људи, који су били дилетаити у пуном смислу. Тек пре две године иокугаали су били, да доведу стручњака. У Н. Саду нема ни данас певачка дружина стручњака. Али ти дилетанти, гдегод их је било, били су махом Срби. Неки од њих (као Јован Борјановић) мораће се у књижевности музичкој у нас споменути. Један од првих Срба после Корнелија, који се за музичара спремао, (а Клајић га не спомиње), јесте Аксентије Максимовић, некад ликовођа у срп. нар. позориганом другатву. РБеговаје заслуга за певање у нагаем позоригату тако велика, да и дан данас нагаи позорипши певачи вегетирају непрестано јога од Аксентијина труда. А осим тога Аксентије је ваљда први, који је почео Србима да пигае веџбеиице за свирку и певање. И он рано умре. А иосле њега једва да чусмо кадгод честите песме на нагаој позорници. Но Мита Топаловић је после Аксентија ваљда први