Stražilovo

16

СТРАЖИЛОВО

Б Р. 1.

„Невачким дружинама нашим". У том члаику Младен живим бојама црта доста чемерно стање наше 1П ггш81саШт8 и нрепоручује лекове, да се из чаме те предигнемо, а као „једно од најмоћнијих средстава, које би певачке дружине напге бујнијем животу, бржем и сигурнијем нанредовању креиути морало", напомиње заједницу певачких задруга иаших. Ваљало би позваии с пажњом да ирочитају тај чланак и да усвоје корисне предлоге Младенове, како би се с усиехом могло стати на пут сметњама, што су криве, „да невачке дружине наше не развијају свугде ону живу радњу, да истакнутој цељи не спеше свугде оном снагом и оном брзином, коју пуни интереси наше уметности, пуни интереси народног живота и пуно вршење мисије певачких дружина изискују." — Уза тај девети број „Гудала" додата је композиција Роберта Толингера: I. Ђулић („Ао, иебо, илаво небо, —") Змаја Јована Јовановића, самопев за тенор или сопран са пратњом ситних гуда (тако се овде зове вијолончело , хармонијума и гласовира. То је 15. дело Толингерово. Изашло је у красном и укусном облику, као и сва досад издања Велико-Кикиндског певачког друштва „Гусала -1 . 0 самој композицији можемо за овај мах толико рећи, да се мотив одликује топлином и непосредношћу те је веран тумач дивних речи Змајевих. Но не можемо прећутати, да нас и нехотице подсећа на Шамисо-Шуманову „ЕгаиепНеће" и то баш на другу тамо несму „Ег г!ег ћеггНсћзће уоп А11еп".IIе мислимо тиме, боже сачувај, одрећи опробаном нашем младом уметиику оригиналност у изналаску; казујемо просто своју опаску. И био би несмисао, пребацити ту копирање, где већ сам склоп довољно сведочи самосгалност у сваком обзиру. Најновије своје то дело иосветио је Толингер Милану К. Иетровићу, народном учитењу у Великој Кикинди. Из „Пабирака" у том броју видимо, да се Толингер сирема, да одговори Јовану Иванишевићу на оно, што је овај у „Јавору" прошле године замерио његовим „Пупољцима". На корицама овог броја „Гудала" под рубриком „Претрес" стручњачки је оцењена Јенкова музика у „Марковој сабљи'. На крају те оцене има право „Гудало", што вели, да је вокална и инструменталиа реиродукција Јенкове музике у „Сабљи Марковој ' код наше народне позоришне дружине кадра оборити у прах лепо дело Јенково и да је „крајње време, да се попевке и глазба са народне позорнице наше или збрише или да се учине расположења, која би публици бар наде дала, да ће се глазбене прилике једном већ бољем кренути." — Изашла је крајем прошле године у издању књижаре браће М Поповића књижица с натписом: Кајос1а1згаплје пагос1пе резте (изкобке 1 ћај^иске). Ту су латиницом прештампане неке српске народне песме. Чијом дозволом та књижара развлачи туђу муку као пусто масло, нека одговара својој савести. Али јој се не може одбити на савест све, што чини. Тако на страни 17., у песми „Јанко од Котора и Мујин Алил", стоји ово :

„0(1 Тигака ша1о Љко роћје^е 081И1 кигуа па ки1ази Та1е I 8а пј1те Тапкоу1(3 Озтапе; 0(1 Нгуа^а та1о 1зко ро^Гђе." У оригиналу гласи последњи стих тај: „А од Срба мало ко погибе." Тако ФалзиФикује ср п с ка књижара „ко д св е т о г а Саве" српске народне песме, па забашурује и свој народносни придев и своју светосавску Фирму, кад треба и од ког брата Хрвата ћарити два шестака. Карактеристичио је, што је у нас једина „Застава" то приметила, и у „Бранику" у лиску божићњега броја Абуказем у шаљивим својим разматрањима то оштро ошинуо, иначе се у Н. Саду нико није ни кренуо, — а овамо је чак далматински „^аго(1и1 НвЂ" већ нашао за вредно, да, наравно, најтоплије препоручи ту књргжицу и похвали браћу Поповиће из најчистије своје жеље „за — братством са Србима." Таку цену за братство нити тражимо ми од Хрвата, нити од своје стране дајемо. Још мање су наши вредни књижари учинили то из какве узвишене намере. Но што њ и х срце не боли, да се нашем народу у горњој Хрватској (где, као што је било тужбе с више страиа, православна српска деца у својој цркви и аиостол читају иреписан латиницом, јер не знају своје ћирилице), тим иде на руку, да заборави и име своје, зар и листови наши да се чине тому невешти ? — С радошћу бележимо, да је наш увенчани и најомиљенији песник Змај Јоваи Јовановић иамислио, да се одсада чешће јавља својим радом у „Јавору." И ми смо уверени, да ће се тому гласу искрено обрадовати сваки пријатељ наше књиге. — У 1. броју „КпЈ12еупе 8то1зге" од ове године има врло повољна критика на III е с т п р и п о в е д а к а X К. Л азаревића. Критичар додуше нешто мало и приговара, али су ти приговори, као што и сам признаје, „посве незнатни."

Ч И Т У Љ А. Ракнда Манојловића, рођ. Белеслијнна, умрлаје у 69. години својој 18. (30.) дец. прошле године у Суботици. Муж јој, Јован Манојловић, био је некад у Суботици градски подначалиик. Она ее родила у Сиригу у Банату. И она је оставила, поред своје породице, доста красних легата на добре цели, и то 5.000 Фор. на једну стипендијску Фундацију, с којом ће руковати „Матица Српска" тако, да се та свота капиталише до 10.000 Фор., па да се онда каматама издају стипендије ђацима у првом реду из Белеслијнове нородице, у другом реду свакому овостраному Србину ђаку без обзира на струку научну. Оставила је дал>е 400 Фор. Суботичкој, 200 Фор. Сиришкој цркви, да јој се поје годишњи спомен; градској болници 200 Фор.; Суботичком срп. школ. Фонду 200 Фор. да се награ1)ују ваљани ученици; срн. нар. позоришту 200 Фор. ; срн. певачком друштву Суботичком 100 Фор. ; — свега дакле 6500 Фор. — Слава новој добротворци свога народа!

Уљудно молимо поштоване претнлатнике, којп су од прошле године остали дужни, да подмире свој дуг. Исто тако молимо остале претилатнике, да обнове претплату. — Администрација. САДРЖАЈ: Изгубл>еној нади. Песма Драг. Ј. Илијћа. — Како се Латннче оженило. Слика из Црне Горе. Написао Симо Матавуљ. — Песма од Војислава. — Ново доба. Комедија у три чина. Од Милутина Ј. Илијћа. О ноноћи. Песма Јосипа Берсе. — филип Вишњић. Од —вића. — Бранич српскога језика. Александру Сандићу приказао („посветио") Јован Живановић. — Листак. Писма Вука СтеФ. Караџића Лукијану Мушицком. Износи на јавност Миливоје К. Бранковић. Писмо ХХ1Г — Ковчежић. Гласник. — Позориште и уметност. — Књижевне белешке. — "Читуља. „СТРАЖИЛОВО" ивлази сваког четвртка на читавом табаку. Цена му је 5 Фор. а. вр. на целу годину, 2 Фор. 50 новч на по године, 1 Фор. 25 новч. на четврт године. За Србију и Црну Гору 14 динара или 6 Фор. на годину. — Рукописи се шаљу уредништву а претплата администрацији „Стражилова" у Нови Сад.

СРПСКА ШТАМПАРИЈА ДРА СВЕТОЗАРА МИЛКТИНА У Н. САДу.