Stražilovo

СТРАЖИЛОВО И€т т зававу, поуку и кмжштеет ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ. БРОЈ 3. У НОВОМ САДУ 15. ЈАНУАРА 1887. ГОД. III. НА ГРОБУ ВАСЕ ЧАРАПИМ. ОД М. Ђ. МИЛИЋЕВИЋА.

ОШ^а сјаше дап страшан ; дан историјски; дан, који се једноме пароду нресуђује: слобода, или —■ смрт! Све синове своје, све умље своје — народ бејаше прибрао на једно место; бејаше опасао тврди град Београд! . . . Пред свачијим очима стајаше, тога дана, ова дилема: освојити Београд — објавити народни васкрс; не освојити Београд — показати иемоћ, смрт! . . . * * * У таке тренутке, пред таким послом, зна се колико вреде очи, које нровиђају дубље; колико је драга мишца, која дохвата даље ! Кратко казати : шта вреди војвода-ј-унак ! И гле у војсци једнога. који је одвојио од свих других; на кога жудно гледе равни; кога припитују старији; на кога се надају сви. Гомиле се дижу на ирсте: да виде лице његово, да чу.ју речи његове! И гле, одиста. кад он говори — сви слушају; кад се он смеши — сви се радују; кад се он замисли — сви се забрину .... Јунак је тај средњега раста, а мишице крепке ; малкојетврда уха, алијежива, ватрена ока. —- Не брините се! проговори он: — леп сам сан снио ноћас; победа је наша. Сутрашња зора још не ће зазорити, а Београд ће бити у рукама српским. Само ви гледајте у мене, и што чиним ,ја. чин'те и ви! То знајте, и сваком кажите ! . . . И оде шапат од уста до уста; од Дунава

„Они, који су иали за отаџбину, имају права да се народ Богу моли на гробовима њиховим. Међу најлепшим именима њихова су имена још лепша! Свака друга слава мркне и чезне пред славом њиховом! Као мајка чедо, њих народ вас ниша у гробу њихову" ! .. . . Виктор Иго. до Саве, као муња, пролете кроза Србе храбрени глас: — Нобеда је наша! Пре сванућа на светог Андреју Београд ће бити варош српска! То каже човек, који Турке добро зна; то вели човек, који Београд добро познаје; то вели в о ј в о д а В а с а Ч а р а п и ћ ! И нова храброст задахну сва срца, и свуда се зачу жеља : напред! напред ! * * * Смрче се; земљу притиште тамна новембарска ноћ. Овлада мртва тишина. На Београду су две велике војске, једна против друге; и нигде нема ни тутња, ни бмта; само, са српске стране, на одређеним местима, уговорени шапат ромори: — Напред ! Напред ! Напред ! И живо море стаде милити к тврдим опкопима Београдским ! Гле војводе Васе Чаранића! Гле за њим његових соколова Подунаваца! Ено примакоше се под саму утврђену стражару турску. На један мах, негде, на одбранбеној линији, Турци осетише Србе; одмах плотуном огласитпе иапад, и буктињама осветливши ровове, стадоше гађати нападаче — све у месо! Чараиић, са својима. бејаше под грлићима турских нушака; мало још, на су се Срби и Турци могли у кости хватати! У киши од куршума, скачући напред, Чарапић се, у један мах, окрете назад, к друговима, и рече: