Stražilovo

76

СТРАЖИЛОВО

роде, које, здружене заједно, дају потпуног човека, вечно се привлаче, али се не спајају, јер их зауставља дужност, која им допушта, да се љубе, али им забрањује, да се додирну и споје. Врхунац нривлачења постаје укоченост, врхунац силе постаје дивљење, иосматрање, божанствени занос. Никаква препона, пикакав отпор, никаква малаксалост енергије; никакав пепео, јер нема нламена, него светлости ; никакав умор, јер нема рада, никакве смрти, јер је живот зауставило оно величанствено чудо, које је у времену библије зауставило сунце на небу. Нема никакве потребе за промену, јер само умор или досада (која није ништа друго него промењен облик умора) могу дати маха непостојаности. -XНлатонска љубав мора бити чиста од сваке земаљске похотљивости ; ту лежи њена величина, то је вода чиститељка, којом се крсти и освештава. Оне две неизмерне силе, које се тгривлаче. а не додирују, постају непомичне и сталне, али ако једна од њих две поклизне, или, само за тренут ока, попусти од своје енергије, слабију одмах повуче и сукоб је неизбежан. Прсне искра или плане пламен; али платонска је љубав разрушена. Више се пута две звезде толико приближе једна другој, да севају муње. То су две особе, које се у лету једва додирнуле хладом жудних крила, али крило треба да избегне, светим и брзим стидом, додир са другим крилом. Тешко опоме, који верује или сања, да платонска љубав може живити рајским животом од земаљских ствари, после миловања или пољубаца. Многа (управо већи део) платонска љубав на овај начин изумре, јер две заљубљене душе сањају, да се може зауставити на пола пута, кад се оде низ брдо, или се надају, да ивица какве провалиј-е може бити милостива. Чувајте се пол^упца, чувајте се миловања, ма то било и крилима. И крила су материја, жива и врућа материја. Кад се усне дотакну, ах, платонска је љубав смртно рањена. Само се душе могу платонски љубити, а материја је увек тешка: била то перушка од крила, била памучна жица, била груда олова. Њеп пад биће спорији или бржи, према различној тежини материје: милостиви ветрови притајивања, обране, избегавања дуже ће витлати свилену жицу и прамен памука, али ће ипак неумољиво и кобно морати пасти. Све или ништа, то је у љубави аксиома математичне тачности, и жене,

В р . 5.

које су у овим стварима увек паметније од нас, знају то и често то шапућу нестрпљивцима. Оне су весталкиње платонске љубави, и чуварке стида, а кад оне прве погазе заклетву платонске љубави, нема човека на шару земал 3 ском. који би им помогао да се подигну. Њихов је пад кобан и неодољив! * Насупрот општем мишљењу само велика љубав мол?е да се попне на висину платонског заноса, и да издржи онај величанствени преображај, који зауставља жел>у на прагу светога храма, и који најжешћу страст претвара у месечеву светлост, која сјаји али не греје. Малена л>убав, то су животињски жмарци, који се блаже чешкањем или привијањем хладних крпа. Она се не мож,е попети на високи вис, јер је слаба, а још се мање може винути но обзору, јер нема крила. Многа лажна врлина није ништа друго него малена љубав, која се толи хладним облозима, и кад видим. да се таква л,убав узвиси до највеће части пожртвовања и јунаштва, дође ми да се смејем. Међу тим велика се љубав толи само смрћу или каквим чудом. Т о ј е ч у д о : платонска љ у б а в. Хаџија, пуи вере и наде, а нада све љубави, иристуна светом храму, да моли и љуби. Из далека је дошао: бар двадесет, а можда и тридесет, година путовао је и знојио се преко брда и долина, јер га у Меку љубав привлачиваше. У свом дугом путу знојио се и плакао је, триио је глад и жеђу, али је жив стигао до светога храма. Позлаћени минарети блистају се на сунцу, а кроз отворена врата задахнуо га је мирис измирне и ружа. Велика је љубав религија или идолопоклопство, и хаџија клекне и моли се, пре ио умилостиви свога бога. Он га чује и осећа у близини. У ружичном светилу светога храма он је видио великог бога, који дели живот и смрт: његове нестрпељиве очи, пуне плама и жара, сукобиле се са друга два ока, која су такође пуна плама и жара, као и његово. Он љуби и биће љубљен; још коју молитву, па ће бити уведен у светилиште свјатаја с в ј а т и х, где му дим тамњана скрива мило лице, где му хор апђела загушује уздахе онога, који, као и он, чека и жели. Још који тренутак, још коју молитву и ти ћеш добити награду за свој дуги пут, за своје претрпљене муке. Родио си се и живио си двадесет, тридесет година, да узбереш онај цветак, који такође није процветао нре