Stražilovo

Бр. 5.

СТРАЖИЛОВО

ски гуслар, јер још Косово није освећено! — Затим је брат Шгшн\\ својом припозиатом вештином декламовао „ 1Јесму о иесми" од Змаја. Кад је свршио, тапшала је публика и громко се и опет хорило: „Живио Зма.ј" све дотле, док се Змај не указа и наклоном не благодари. Напослетку је отпевана песма „У бој..." од М. Тоиаловипа. Песме су уопште добро отпеване и ако број певача није био велик. Пре него што се завршио званични део, читани су поздрави. Било је до близу сто телеграма са свију страна српских, међу њима и један руски и неколико чешких, Затим је председник „Зоре" поименце поздравио споменута висока лица и поједина словенска друштва, а уза сваки се поздрав хорило громко: Живио !" После тога попео се на трибину Владимир КовачевиЛ, председник хрватског „Звонимира", и одушевљено је говорио о слози и љубави Срба и Хрвата, нашто су сви Словени аплаудовали. — После говора Ковачевићева ударила је свирка у Зрињског марш : „ХЈ 1)ој, и Тзој, тас к>ка..." — У име Малоруса говорио је брат Кобренски, председник „Сича". Заиста нас је задивио својим познавањем не само Вукова рада, него и целога развитка наше новије књижевности. — У име Вугара говорио је брат Калчев о братској љубави између словенске браће на Балкану. — Дивно је говорио и брат Словак Култа, члан „Татрана". Он је својом заносном речитошћу освојио срца свију присутних Словена. — У име Руса поздравио је „Зору" брат ЗеровиЛ, председник „Буковине". После тога свирка удари у „Коломејку". Та руска народска игра и по себи је дивна; а браћа Руси и Малоруси играли су је с одушевљењем у знак, да су у нас били потпуно задовољни. И госнођа професора Флоринског играла је ту народску игру тако одушевљено и дивно, да је све очарала и занела. Сестре Српкиње! И ви бисте могле доста урадити на очувању наших народских особина и у туђем јату и у своме колу. Угледајте се на ову Рускињу! Ви и не мислите на то, како су наше народске игре дивне. Па чувајмо све, што је добро и лено у нас! — У име браће Чежа говорио је др. Живни, познати борац за источноправославну, ћирилометодијску веру, као једину и праву веру свесловенску. После тога ударило се у велико у игранку, и ако игранке није било у програму. Одиграо се прво орао, па коло, затим опет руска „Коломејка". У један пар сакуписмо се сви Словени насред дворане и от- ј

певасмо одушевљено свесловенску песму: „Ој Словепи, јоште живи..." Около столова одушевљено се наздрављало и певале се српске и словенске песме; а у дворани се, богме, на жељу многих гостију, који не знадоше српских народских игара, ударило и у окретне игре. Весеље је било бујно и трајало непомућено све до 3 1 / 2 сахата после поноћи. Тако се завршила та значајна светковина. „Зора" је с успехом потпуно задовољна: Вук и Вишњић су достојно прослављени. Сви гости, сви Словени разишли се с лепим осећајима према „Зори" и нрема Србима. То је морална добит. Приход, што је стигао, а и још му се надамо, биће толики, да ће се подмирити трошкови и да ће остати толико, да се подигне на гробу Вишњићеву скроман споменик. „Зора" је рада, да о подизању споменика, ако Бог да, месеца августа о. г. изда књижицу, у којој ће бити све песме Вишњићеве са згодним предговором. А можда ће одбор, (који ће се изабрати) за подизање споменика, ириредити и беседу у Грку том нриликом.*) Тако би се могао, ако се што том приликом добије, а и од других прилога створити „Фонд српских гуслара", — као што је то лено споменуо одавде већ један брат у једном допису „Србобрану",— из кога би се награђивале народске умотворине и расправе о њима, према ономе: „Част орачу и копачу И њихову помагачу, Само нејте заборавит' Ни умнога раденика." А о скупљању народских умотворина држимо да није нужно говорити. Или зар да нам не поцрвени образ од стида, кад видимо, како иам други наше рођено као своје у свет протурује, а ми стојимо скрштених руку? Треба засукати рукаве. Завршујем са жељом, да се о подизању споменика Вишњићева у Грку сакупи што више омладине српске из свију крајева српских. * % * У Бечу, иа појутарје св. Саве, 1887. Павде Радојчевић, члан ;; Зоре."' *) У једном од последњих бројева „Заставе" позива неки дописник из Срема срп. певачко друштво у Митровици, као у најближој вароши селу Грку, да оно нрими Зорин" предлог иа своје руке. Најбоље ће можда бити, да се ,,Зора 1 ' споразуме с Митровчанима, као оно о Бранкову преносу с Карловчанима. Па дај, боже, успеха! (У.)