Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

Б р . 5.

нису могли — заједно са свима осталим Словенима осим Пољака поднели старини Русу Адолфу МвановиЛу Добријанском адресу, у којој су изразили своје поштовање према кљижевном раду његову и приредиди њему у почаст приликом 60-годишњице његова рођења свечан банкет. А и иначе је „Зора" посећивала и обичне седнице браће Словена, а особито браће Словенаца, и живо је око тога радила, да очува и увећа пријатељске везе са свима Словенима. Које то, а које — као што споменух припрема око беседе светосавске, одузело је много времена, те за то време није могло бити на Зориним седницама књижевиих радова. Али је зато беседа светосавска испала тако сјајно, да је „Зора" своју цел савршено постигла и у својој дужности, а и у моралном и материјалном погледу, Око 2500 позивница разаслано је било на све крајеве Српства. На сам дан св. Саве била је у капели царског руског посланства свечана служба божја. Црква је била пуна; осим Срба и Руса било је и браће Хрвата. Чланови „Зоре" иојали су при св. богослужењу. С лаким срцем, нуним поуздања разишли смо се из цркве с поздравом „С Богом" и „ Прошдиме." Прилози и поздрави стизали су са свих страна на „Зору" и пре и на дан св. Саве. У вече је локал био дупком пун. Насред дворане постављен је био на узвишено место салик Вуков са ловоровим венцем на глави. Свечаност и ако је била српска, носила је донекле на себи тип и свесловенски. Сва словеиска друштва била су позвата и имала своје одређено место у округу око дворане. И сва су друштва словенска дошла осим пољског „ Огниска". Чудимо се, што су браћа Пољаци изостали тим пре, што смо ми с „Огниском" у добром одношају. Ми хоћемо да верујемо, да су Пољаци изостали не из антипатије према „Зори", него из других разлога. Тим, што су била позвана сва братска словенска друштва, па чак и браћа Бугари као приватне личности, јер они немају још свог друштва, показала је „Зора" и овом приликом као и увек, да поштује и љуби све Словене као и своју браћу рођену, те је тим и делом, а не само речима, одбила од себе подметање, као да се „Зора" увек туђи од осталих Словена. Од приватних одличних лица били су: дична кћи славног Вука, гђа Мина ВукомановиЛка, наш дични песник Змај са братом Еорнелом ЈовановиЛем, преосвештени митрополит Сава КосановиИ, словенски научењак и универзитетски професор Ватрослав ЈагиИ, др. Кирсте, немачки преводилац „Горског вијенца", краљ. српски посланик БогиИевиИ са супругом, Адолф МвановиЛ Добријански, професор Кијевског уииверзитета, Тимофеј Димитрије-

виИ Флорински са супругом, др. Живни, уредник „Раг1атеп1;аг"-а, професор Чокор, Јован Стефановић Виловски и многе друге уважене личности. Програм се састојао из 11 тачака. После поздрава председника, брата Н. В. ЂориЛа, отпевана је складно песма „Ускликнимо с љубављу." Затим је брат Симеон КоњевиЛ својим говором научно и језгровито набројао заслуге Вукове по нашу новију књижевност. А кад је у свом говору сноменуо име Јагићево, захорило се громко: „Живио!" — После тога отпевана је песма „Хеј трубачу ..." композици.ја Јосифа Маринковића. Да је псема ова отпевана као што ваља, вероваће ми се, кад кажем, да је сам МаринковиЛ, бавећи се овде, имао доброту чешће долазити на певање и поправљати ово или оно. — Гђца Кристина ДимитријевиЛева дивно је одсвирала своју партију на гласовиру. Показала се као права уметница, која се и пред Бечком публиком није постидила. — Брат Милан ЛеЛанац је одушевљеном беседом прославио заслуге Вишњићеве. А кад је у својој беседи споменуо Змаја, захорило се и опет бурно: „Живио!" — После тога свирао је на гласовиру брат Вл. ПетровиИ (Будмани), а пратио га је на хармонију Јосиф МаринковиЛ. Свирали су комад, који је нарочито за ту свечаност приредио Маринковић, а свирали су тако дивно, да се аплаудовање није утишало, док се Маринковић опет није појавио на трибини. Сад се тек захорило бурно „Живио!" кад је г. Маринковић имитовао у свирци српског гајдаша. Није било никог у публици, ко није био тим задовољан. — На самој свечаности изразили смо своју благодарност према гђци Кристини Димитријевићевој лепом китом цвећа, а Јосифу Маринковићу и брату Будманију благодарили смо лаворовим венцима. — После тога отпевали су у осмопеву на радост нашу и уживање Срби и Словенци: „Спаваш ли..." од Д. Јенка и „ЈХаку ноћ ..." од М. Топаловића. — Али одушевљењу није било краја, кад се брат Пећанац из Босне појави на трибини у босанском правом народском оделу са гуслама у рукама. Кад се тапшање утишало, настала је дубока тишина : сви су погледи били упрти у српског гуслара. Признати морамо, да смо се и надали и зебли, али зебња беше неоснована: српске гусле одржаше победу. Брат Пећанац је гудио и певао „ Бој на Мишару" од Филииа ВишњиИа на опште задовољство. Србима је срце играло у грудима од радости, а остали Словени били су задовољни са српском народском музиком. Ако Бог да и срећа јуначка, те дочекамо дан подизања споменика Вишњићу у Грку, мораћемо онамо довести и чича-Тому гуслара, да нам коју народску на том српском слављу одгуди! А не дао Бог, да Тома буде последњи срп-