Stražilovo

Б Р . 5.

СТРАЖИЛОВО

73

— управо сам заборавио, шта су повикали — мени се накострешшга коса, једва сам погодио врата те умакох амо. (себи) Извесно су нрочитали доиис па сад — (ларма се чује близу, Цифрић очајно звера по соби) Нигде места, где бих се могао сакрити. Ко ме је ђаво гонио, сад да дођем ? Особито кад сам у путу видио ону галаму. Али где би и могао (чује се с иоља глас Комарчев). Комарац. Браћо! Ево овде ово здање, у којем живи онај човек, човек — ако се тако може назвати Тривун Тутимрак БеЛар, Филип и Дујан. (вичу) Јаче! јаче! Комарац. (јачим гласом) Што одриче и неће да положи народу пуномоћство. Глава српске историје, у којој се спомиње он и његови једномишљеници, зваће се: „Нови србски Бранковићи." Тривун. 0, ниткове! Комарац. Ту главу неће заклонити гоњења Тривунова и његових једномишљеника, против тако честитих грађана, као гато су Никола и Филиа. (вичу) Јаче, јаче! Комарац. (вигаим гласом) Никола Бећар, Филип Сугаа, Дујан Просек, Станко Поноћ и многи други. Овај глас неће заглугаити никаква газдачка ни власничка сила, јер то је глас историје. (вичу: Живио! Живио!) Тривун. Оружје моје! (Полети ј собу; Цвета га ухвати за руке и виче: „не, браца, за Бога!") Ц ифриЛ. Шта ? Оружје! Пагаћу у несвест. Тривун. Хоћу псето на место да убијем. Хеј, Саво ! (Сава улази) Где си, угурсузу ? Сава. На пољу пуно света. Комарца подигли на руке, па вам тај говори тако жалостиво, да човеку пођу сузе на очи. Многи већ и плачу Тривун. (полети к њему) Напоље, ниткове, или ћу сад (Сава утекне.) Комарац. Па нреко свега тога, гата нам друго остаје, него пред кућом таквог човека тирјанина да викнемо: Живила слобода, живила једнакост, живио народ! (сви вичу) Живио! Један танак глас: „живили либерали", други: „радикали", трећи: „напредњаци" и т. д. (Сава улети у собу.) Сава. Шта да се ради, газда-Тривуне ? Доле се нотукли па поломише све прошће са нагае тарабе. Тривун. Ха, ха, ха, ха! Баци им и оне мотке из авлије. Сава. Ура! И ја ћу дохватити једну. (полази) \\ифриИ. (гледа кроз прозор) Гле, и тамбурагаи учествују у борби. (окреће се Сави) А јесте ли разабрали, да неће овамо ?

Сава. (себи) Ова кукавица изгледа доста страшљив; баш да га поплашим. (пгапуће му) Бага су сад викали, да ће рупити у кућу, исећи све што затеку, и мушко и женско, и живо и мртво (излази на поље, где јога траје ларма). ЦифриЛ. Чујете ли, газда-Тривуне? Није погатено, да због вас и невини сградају. Ја нисам ништа крив, нисам нигата радио .. . Што се тиче дописа . .. Тривун. (љутито) Допис,. допис! Изгледа ми, као да си га ти писао ? Ц ифриИ. Ја се у такве ствари не мегаам. .. Ево вам Леје . . . Тривун. Ти платио, јели? А Леја писао и изазвао ову галаму, а? \\ифриИ. Ја нисам нигата крив. Ви сте се одрекли пуномоћству ... Не, не ! Ваљда ћете се смиловати на вашу синовицу, на вашу снаху. Та вас свет и тражи. Иначе крв невина пагаће на вагау главу. (чује се ларма) Газда-Тривуне, ја вас чиним одговорним за свој живот. (хвата га за руку) Ви морате изаћи Тривун. (гурне га) Даље, кукавицо! (с поља се чује како једна гомила виче: „Живио напредак!" друга: Живила уставност!" трећа: „Живила самоуправа!" и глас Комарчев: „сваком по способности, сваком по заслузи!" Затим се чује јак ударац и вика: јао!) Ц ифриЛ. Ох, Боже мој! (осврће се и спази Цвету, која из друге собе долази, па је ухвати за руку.) Смилујте се, замолите газда-Тривуна, ваљда ће се смиловати Цвета. (збуњена) Шта вам је, господине Цифрићу? ЦифриЛ. Исећи ће и живо и мртво. Сад је био ту Сава па нам казао; тако су се — вели — договарали. \\вета. (уплагаено) Шта ? Све да исеку? Одмах ћу послати момке но пандуре и да се уверим, јесу ли врата на соби закључана. (излети у противну собу; ларма се на пољу чује. Цифрић почиње вући Тривуна). ЦифриЛ. Шта се имате премигаљати? Народ вас тражи. Ево вас у име мојих покојних родитеља Тривун. (викне) Кукавицо! (зграби га и избаци напоље а врата закључа) Тако! Ти си канда све то и направио, теби нека и плате. (у тај мах улази Цвета). \\вета. Спасени смо, браца, спасени! Тривун. Како то? \\вета. Баш кад је иајвећа ларма била — вирила сам кроз прозор - — дођогае два пандура из начелства, мало се са светом поразговорише, нисам могла чути шта, а гомила се наједаред разиђе. Хвала Богу!