Stražilovo
СТРАЖИЛОВО
83
три хиљаде форината; кроз шесец дапа мора ту своту попунити, јер долази воитрола. Већ има прилично дуга, толико ие може узајмити. Премишљао је и овако и онако; није нашао излаза. »Има један пут,« мислио је. »Страшаи је тај пут, али нема се куд. Сироти моји! Шта ће од њих бити!« Како беше замишљен, није гледао преда-се. Нога му запе и он мало не паде. Саже се. »Шта је ово? 1 — Човек па још крвав!« II он се загледа у оно бледо лице. »Дурут! Зар и тебе умирише. јадниче? Још је врео, али му срце не куца. II црева му испала — сиромах! — Крв се још није ни сва усирила. Мора да га скоро убише. Хм, хм! Не види се добро, али чини ми се,. да је ово траг поткованих чизама. Добро те је ова кишица пала, те је земља одмекла. Шта ? Та бог и душа ово је нож! Морадаје ово том делији први посао те врсте, кад је у ватри и нож заборавио! Ама сушти мој нож! Е то је важна околност — да га обришемо и причувамо. — Но дај да се што брж,е и што више уради, док је за иресна трага!« И он се двдке па се окрете и стаде лупати иа Пајина врата. »1 Ј {о то лупара пре света?« љутито виче Паја. »У име закона!« Познаде Паја судца и брже отвори. Судац му не даде помолити главе, већ га утисне унутра и повуче за собом врата. »Ноћас је код тебе пио Дурут,« започе судија испит. »Пио је!« одговара Паја, а мисли, шта ће овај с тим? »Кад је доптао?« »Пред вече.« »С киме?« »Сам.» »Је ли ко иосле дошао?« »Није нико.« »Кад је пошао кући?« »Биће око два. Ја сам га извео па сокак.« »Дакле био је пијан?« »Као земља! Не бих га се друкчије до зоре опростио.« »А зашто?« »Увртио себи у главу, да се морао у мојој авлији сакрити Акса Живановић па га чекао, хоће, вели, да му суди.«
»Дакле претио му?« «Те још како !. Сачувај боже, да му је иао шака! Него срећом Акса осетио, да му се тиче коже, и, како је лаких ногу, утече.« »Па то је и Акса био овде?« »Да богме! Дурут је њега ради и дошао. Но чим га Акса спази, а он шумангеле у авлију иа идиди! Док Дурут допаде у авлију, од Аксе ни трага ни гласа. Цуњао је и завиривао је свуда, и, да је било мердевина, пентрао би се и на таван « »Па куд се могао Акса тако брзо склонити?« »Сам бог зна! Све мислим, дочепао се сокака -па умакао у коју комшијску авлију, јер из моје авлије друкчије не може — високи су зидови.« »Е лено! Причекај ти мало ту — ево мене одмах!« И Вертепгаја изађе у авлију. Паја је баш прилично почекао и међутим је узалуд лупао главу о томе, шта је то сад судији наспело? Слутио је он, да се нешто морало десити. Док ево ти судије. »Пајо! Све, нгго си мало пре мени казао, мораћеш и пред судом казати!« »Пред судом?« уплаши се Иаја. »Да! И на то ћеш се и заклети!« »Бог с вама, госнодине, шта се то збило?« »Ноћас су иа рогљу твоје куће убили Дурута!« «Дурута? За име света, ко га уби?« »То се још пе може знати. Но ја се надам, да ћу пронаћи убицу!« »Мислите, да га је један убио?« »Ја још ништа не мислим. Него иди ти у варошку кућу, пробуди момке па пренесите Дурута у болницу! Ја ћу дотле код њега остати!« Паја се брзо обуче. Језа га спопаде, кад виде Дурута свог у крви. Савест му је иребацивала: што си га сама иустио? »Иожури се, Пајо!« опомиње га судија. »Свиће, искупиће се свет као на чудо.« И Паја оде. Муку је имао судија. У њему се водила љута борба. Ире неколико тренутака репшо се, да себи живот одузме, јер част му не допушташе, да иде иа робију. Сад му се указа истина још мало магловит ал тек спасоносан пут.