Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

Вг. 6.

ИЗ НИЧЕГА. ПРИПОВЕТКА 0 ПРОПАДАЊУ НАШИХ СЕЉАКА. ОД МИТЕ ЖИВКОВИЋА. (Наставак.)

VII. Црна прилика. а улиди беше мртва тишина. Тада низ врата иа тавану Пајине куће стадоше се нечујно спуштати мердевине. Нека људска прилика полако као мачка силазила се доле. Кад беше на земљи, стаде прислупткивати. Ништа се не чује. Црна прилика пође авлијским вратима. И опет стане, и опет прислушкује. Тихо отвори врата и изађе на улицу. Обзире се на све стране. Мрак је, далеко се не види. Нигде иикога. Пође. Наједаред зачује се неки чудноват шум. Црна прилика стаде као укопана. У страху не може одмах да разазна, шта је то. Тек, кад се ухо мало навиче, позна, да то човек хрче. Још мало ностаја, као да се нешто премишља. Пође једаи корак па опет стане. Нека неодољива сила гоии је напред, а друга је заусгавља. Као да су обе те силе подједнаке, јер црној прилици не даду ни овамо ни онамо. У један мах маши се она руком у цеп. Као да је руком жеравицу дочепала, тако јс брзо трже натраг. Мало час опет је тури у џеп и сад се у руци нешто засија. Оштар нож! И као да тада сила гониља свлада силу зауставиљу — црна ирилика пође напред, пође тихо и одважно. Стаде. Нред њоме на земл.и беше нека црна гомила, што се само хркањем казивала, да је човек. Настао је одсудни час. Црну прилику у томе часу нешто шћаше задржати. Она се колебала. И у том кобном часу неки зао дух јој шапне: »Смрт његова живот твој!«

И црна се прилика саже. Измахне једаред, дваред, трирсд. Она црна гомила зајеча, ал само за неколико тренутака, па онда ућута. Хркање престаде. Настаде тишина, ужасна тшпииа. Црна прилика, као да не верује тој тишини, и опет измахне. На руци осети нешто врело. Стаде га жећи као жива жеравица. Сама се рука отвори — испаде нож. Црна прилика млатне руком, да отресе — крв. Па онда се саже, да потражи изгубљени нож. У тај мах зачује се из номрчине шум. Неко иде. Црна прилика, као да је сви ђаволи погнаше, јурне и нестаде је у мраку. VIII. Бажае ситнице. Беше тада у Б. судија Бела Вертешија, врло вешт, и способан човек у своме послу. Истина породица му беше многобројна неких десет душа — но и плата му беше лепа те је красно излазио на крај, а прилично и на страну остављао. Једном ђаво га нанесе те је играо у касини карте. Изгубио је две стотипе форината. Није оп то скоро ии осетио. Но копкало га, што је изгубио, те дваред три иокуша, да понрати. Послужила неки иут срећа те нешто добије. Мало по мало учеста он картати се. Добијао је. губио је. Зариче се носле сваког губитка, да се више неће картати. Данас се зарекне, сутра не одржи реч слепа страст увек налази стотину изговора. И ноћас се картао. Изгубио је грдне новце, око хи.т>аду форината. Још то пису били његови новци, узео их из судске касе. Тек се малко забелило небо на истоку, кад се Вертеншја кући враћао. Црне мисли јуриле су му кроз главу. Из судске је касе узео којекад већ близу