Stražilovo

пози У а је Немду реткост, да имаде прасе, Не би чудо било, јер и зашто зна се; Ал у земљи, где је и у грбу свиња Е то богме мора чудно бити свима. * И заиста чудо, ал на жалост тако, Но — код нас је давно свашта наоиако: Који вииом ради, он ти нуди гшва, Који ниво гради, он чорбу од шљива, Ко шиеницу сеје, храна му је куља, Који стоку пати, он једе пасуља, Који занат учи, он трговљу води, Који ла1>о ирави, ои по суву ходи, Ко кукуруз сеје, он с кафом тргује. Који пчеле држи, он шећер купује, Који кола гради, он вазда пешачи, Који вуну преде, у свилу с' облачи, Ко иутове крчи, у блато с' ували, Који књигу учп, он — букви амали... * * Ето видиш, тако промеће се свако, И увек једнако, увек наопако Дакле онда ништа чудновато није, Што смо жељни — свиње у сред Шумадије... * Ал и веће чудо од овога има, А то — што је свиња најмилија свима... Колко је прљава — гледат' се не може, Колико је лења — више бит' не може, Опет сви ми, који верујемо Христа, Без ње част никоју пе ценимо ништа. . * Можда то чинимо, што нам Дарвин рече, Да ј' зачело њено исто ка' човеч'е; Или ваљда има још коју врлину, Која иас позива, да ценимо свињу? * И заиста има, и није малена, Бар код нола света важи ка' голема: Естетика вели, — то све даме знају Да најлешпе очи тек свиње имају... 0, колико пута многа дама нлаче, Што не има око од какве крмаче: Дугуљасто лено, па да мало жмири, К'о кад се у срце хоће да завири ! С тога с' многа дама и на Вога гњеви, Што најлепше очи није дао Еви, Већ прљавој свињи, глуиој животнњи... *

НИЦА. Али наше свиње нису просте свиње, Као што су биле некад од старипе; Садашње су свиње са свим другог кроја, Те се и не види, од каквог су соја... Сад Земун, и Ковин, и Панчево равно Презреле су оне већем поодавно, 1!а у „горња места" сад се само крећу, Тамо — Будимпешти и далеком Бечу. Па и оне саме (шта ћеш рећи туна?!) Стиде се свог старог гуња и зубуна! И зато их зову све новине стране; Шумадинске свиње цивилизоване... * Но то што му драго; ал да видиш јада, Пма јаче беде, која теже иада: Јер „шунке", и плећке, и маст, и сланина Пису више наша већ туђа својина! Сад се крмком сладе тек туђини дерни А ми Шумадинци и нрасета жељни! Што масног бијаше, све однеше странци, А нама осташе тек голи онанци ... * Ето то је оно, што по много боли, Г>ар онога, који — свињетину воли... * Ал ја ових дана бијах добре среће, Иа за смерну душу куд радости веће, Него кад ностигне, што јој срце тражи, (Иа макар то било, што желудац дражи...) Еле ја ти, побро, не пожалим труда Бећ потражлм редом ио „пијаци" свуда, II код ииљарице једне из Земуна Бидим два прасета као два сомуна. Можеш сад мислити те радости моје! Али нисам мог'о да купим обоје, Иего само једно, — што ирасе ниљарско Свакада је скупо, ал је барем царско... * Али царско ирасе, иа га сам тгзјести Нојим се, могло би — желудцу пресести... И иначе знате, да ми увек жеља Ировести с' у друштву својих пријатеља. Зато и вас зовем, нријатељи драги, Да дођете к мени на дан овај благи, У четвртак први од године нове, Као дан почетка моје службе нове, Да се и ви самном нагутате сласти Та царско је прасе, мора слатко пасти... Београд 1883. Браничовац.