Stražilovo

и о

љутито са столице) Знам кривце. они су ми у рукама. (дохваћа са стола признанице) Ево их и ја ћу им се зато осветити. Макса ми рекао, да ће он то све поправити, али како ? Зар ја да се мирим са људима, који су ме толико исмејали, да се не смем деци на улици показати ! Пуномоћство им извесно кад је уз инат — не бих положио, али ме смете болест детета, моје синовице Стане. Лекари су наредили, да око ње за време болести мора бити највећа тишина, иначе у случају каква јака узбуђења може наступити криза. А ја сам се плашио, да они уз инат не направе опет какву ларму. Али да нема кривице и до мене? Ове исте хартије направиле су ми -- чини ми се — и пре посла, и заиста, зар сам и ја далеко утекао од њих, кад сам их, само зато што ме нису за посланика хтели, јурио и судом и полицијом, што сам им очито показивао, да желим њима и њиним породицама пропаст ? Да неће бити мало греха и у овом сада куповању дугова њихових? . .. (Улази Цвета, Тривун се тргне). А, то си ти, снахо ? Како је Стани ? Цвета. Прндигла се. Сад ће и она нзаћи, да се мало прође. Тривун. Хвала Богу! То ме је дете бацило у бригу; чим се мало више оиорави, кренућемо се и нропутоваћемо мало. Цвета. Баш сам и сама мислила, да се за неко време уклонимо кудгод. Тривун. Ти јој ниси причала о последњем догађају ? Ц вета. Казала сам јој, да је Цифрићу отказано, и то је канда и дигло из постеље, остало нисам причала. (Улази Стана и прилази руци Тривуновој.) Тривун. Жива била! Како ти је? Стана. Сад — много лакше. Баш сам хтела с мајком да изађем мало. Тривун. Врло добро! И мени ће требати свежа ваздуха! Овде ме нешто гуши. Заједно ћемо, само да узмем мараму (пружи руку на сто и место мараме дохвати признаницу, па је одмах баци) До ђавола! Заборавио сам, да је данас избор !.. . (гласно) Нека, изађите сами, ја ћу овде још остати; заборавио сам, а имам неких послова да посвршавам. Цвета. Али би ваљало да се и ви мало прођете, већ недељу дана има Тривун. Нека, нека! (из далека се чује вика и галама). (себи) Хвала Богу, ваљда се већ избор свршио. (вика се јасније чује). Стана. Канда се тај свет амо упутио ? Ц вета. (гледа кроз прозор). Заиста! Читава руља иде а пред њима газда Станко, Никола Бећар, мајстор Максим, Фил ип Суша —

Тривун. (љутито) ЈИта! Опет они! Моји душмани! (дохваћа признанице) Ха! осветићу им се. (Чује се: „Живио Трикун! Живио Тутимрак!" у иети мах врата се отварају и у собу улази Станко, Никола, Дујан, Филип, Максим, и остали) Станко. Дошли смо ево, газда Тривуне, да ти честитамо. Опрости, можда смо те и сувише вређали, али — где има ватре, има и дима! Ми смо те опет изабрали за лосланика. (себи) Хвала Богу, те сам из ове збрке спасао своју популарност. Изгледа као да је мојим утицајем Тривун. Браћо! Ако и у овој прилици терате само шалу, онда је то глупа шала. Никола. Тако је, као што је казао газда Станко! Са нама је гласала велика већина и ти си понова нашпосланик! (Свивичу: „Живио Тривун!" „Живио Тутимрак!" (себи) Хвала Богу, те се сретно сврпш! Тривун. (потресен) Хвала вам, браћо! Смртни смо људи, ви сте грешни а тако исто и ја. Што је било, не дај Боже, да се више деси. Праштам свакоме а ево вам моје руке. (рукује се са Станком а Дујану, Николи и Филипу спушта и признанице у руке). Хвала вам дакле, што сте ме понова изабрали за посланика, али — ја нећу да се примим те дужности! (вичу: „тебе ћемо*' и т. д.) Никола, Дујао м Филип (изведу Тривуна на страиу). Никола. Опрости, газда-Тривуне, али ми нисмо такви људи, за какве нас, као што видим, ти држиш. Признанице ове примићемо онда, кад их исплатимо (ћушкају му признанице у руке и са осталим вичу: „Живио!") (Улази Драгомир.) Драгомир. Дођох ево и ја, газда-Тривуне, да вам честитам и са вама, браћо, да се опростим! Стана. Ах! Максим. (ухвати га за руку и шапуће му) Та за Бога! Зар ја већ готово свршио ствар, а ви? Драгомир. Пише ми један пријатељ из Београда. (себи) До ђавола! Језик ви се чисто свеже, кад погледим на Стану. Откад је нисам видио, постала ми је од девојке — вила! Тривун. Куда тако, господине Драгомире? Драгомир. Вели ми у писму вријатељ, дп ће министар ових дана поднети указ на потпис, којим ћу се за казну преместити у какву удаљену варош у Србији а можда и отпуштен бити из државне службе и да највише зато имам благодарити вама господар-Тривуне! Филип. То није поштено! Никола. То је нечовечно! Тривун. Заис.та, браћо, тако је! Признајем ево јавно своју кривицу. Страст она, која је гонила вас