Stražilovo

104

СТРАЖИЛОВО

Б р . 7.

мишљати како је год хтео. Гуке је метнуо на леђа а палицу је клатио за собом; ишао је ногу пред ногу. — Та моја сестра није имала другог носла, него да ме подбоде, •— говорио је у себи. — Бадава јој кажем, да је за мене прошло време, да нисам више за женидбу. Ајак! Она бургијај те бургијај, док ме на послетку неће и натентати ; синоћ пак не рече ни беле, а врло добро знам, да и то нешто значи. Већ сам почео и да премишљам. ГТа добро, хајд, да се и решим! Али гсоја ће поћи за мене? Хм, хм! (Сима се поглади по бради и накашље ' се малко.) Ја сам додуше ранџиран, управо имућан сам човек а радња ми иде прекрасно. (Ту му падоше на ум сестрине речи: „Ружан ниси био никад, да, никад", и он се нехотице мало исправи.) Коју само да запросим? Даривао бих је лепо, баш лепо; нек зна, да полази за мене. Али, ако ме не ће — та ваљда... хо, мај! (Сима узе држак од палице у уста и поче га миловати.) Са Стевом сам увек добро живио, он ми је стари пријатељ а били смо неко време и ортаци. И данас се пазим с њиме, да већ не може боље бити. Он нема бољег пријатеља од мене. Остали смо браћа и кад смо разрешили компанију — мени има управо да захвали, што је стекао. То ми је казао не једаред. (Сима застане малко, поглади бркове, ракне и пође опет даље.) Стева, да, Стева! Па онда и он ми је говорио толико пута, да се женим. Хм, хм, да није имао какве буд' намере! „Ви'ш", рекао ми је не једаред, „да си се оженио у своје време, као ја, имао би и ти сад велику кћер..." 1Пта је само хтео тиме да каже ? (Држак од палице попне се преко носа на чело, да ту мало отпочине.) Његова Марија баш је лепа девојка, да, сад ми тек пада на памет. Ла онда, таман је дорасла; биће јој тако осамнаеста година. Млада јесте додуше, е, али што је млађе то је слађе. (Сима застане на тренутак.) Запросићу Марију од Стеве . . . То је Сима рекао одсудно и одважно се окрене па се врати у варош. Управо се упутио свом пријатељу Стеви. Целог пута није мислио ништа више. А и нашто, кад се већ решио. Био је сасвим уверен, да Стева „свом најбољем пријатељу" неће одрећи руку своје ћери. Но што је био ближедућану Стевином, све је већма губио од своје ноузданости. — Добар дан, Стево, рече мало нромушгим гласом и пружи му руку. —' Гле Симе, одговори овај и рукује се н>име. Откуд ти? — Та . . . прошао сам овуда, знаш, посла ради, па сам ево сврнуо, да видим, како ти је. — Добро, хвала богу. — А твоји? — Здрави и весели.

— Хм, хм. Па како радња? — Задовољан сам, па добро. — Хм, хм. — Хоћеш ли мало у комтоар на чашу ракије? — Та не ће шкодити. Оба иријатеља уђу у „комтоар", и Стева наточи две чашице шљивке. „Добро здравље!" рекоше и обојица истресоше у исти мах своје чаше. Разговор се врзао око радње, времена, будућносј.и , па онда опет око радње. Сима никаао да изађе са намером својом на среду. И није изашао — није смео. После по сата удали се мало снужден и оде управо кући. Кад је био у својој соби, био је мргодан, зловољан. — Зашто му нисам казао, гунђао је у себи. Зар се бојим ? А шта да се бојим! Дочекао ме је да већ не може бити боље. А ја ? Да ли да њему и кажем? Зар не би боље било, да видим, како девојка сама мисли ? Хм! Идем натраг. И Сима се заиста врати у дућан своме пријатељу. — Да, мал нисам заборавио, рече одмах с врата. — Говори, брате, говори! одговори Стева и запали цигарету. — Хајдмо у комтоар! Стева пође ћутке за Симом. Кад су били у „комтоару", затвори Сима врата за собом и седе доста тромо на столицу. Стева је стајао пред њим и мирно је чекао, шта ће му Сима рећи. — Овај .... знаш .... поче Сима, ми се познајемо врло давно, је ли ? — Тако је, Симо, одговори Стева мало зачуђено. — Били смо увек добри пријатељи, је ли ? — Шта више и ортаци. — Ти ме дакле познајеш ? — На кад смо и вршњаци. — Да, да, вршњаци, рече Сима мало снуждено. — ПГга је дакле? Таквог те још нисам никад видио, нримети Стева и погледи пажљивије свог „ вршњака." — Та . . . овај .... знаш, — ја бих се женио. Сима је при тим речима гледао свуда, само не на Стеву. — Иа то ти говорим већ давно, рече овај радосно. Крајње је време. — Хм, хм. — А јеси ли већ меркао коју ? — Та . . . онако . . . знаш, и јесам и нисам. — Шта оклевапг море! Кад си се решио у начелу, реши се и у ствари. Издангубио си и тако већ доста. Сима се проврпољи на столици и накашље се малко. — Ево, настави Стева, ако ти могу бити на руци...