Stražilovo
Б р . 7.
СТРАЖИЛОВО
105
— Та, знаш, рече Сима а уситнио гласом. — Па дед, говори! — Ти знаш, да сам поштен човек, да сам имућан, да сам здрав .... Стева је сваки иут климнуо главом, у знак, да све то зна, — Е, па али Сима није смео изрећи, пгго је наумио. Уједно му паде на ум, да најпре покуша код девојке, онако издалека. Наопако, да наседне! Те срамоте! — Што си застао ? рече Стева и насмеши се, видећи свог пријатеља у неприлици. — Та, поче овај, знаш .... још ћу мало да се предомислим. — Како ти је воља, али немој да се опет предомишљата педесет година! То „педесет година" жацнуло је мало Симу. Устане, рукује се са Стевом и оде из дућана. Стева је машући главом гледао за љим. — Сутра, идем управо девојци, говорио је Сима у себи, идући замишљено кући. Не мора Стева то ни знати. Можда би ме и одбио. Ко зна! Ни код девојке не могу с неба па у ребра. Напослетку, и то је шпекулација, али за живот, па кад сам се досад знао наћи, ваљда ћу и ту, ма да још нисам никад био у таквој прилици. Та моја сестра! Сима је сутрадан додуше упгао у кућу и то на капију и пошао на басамке, али се на њих пењао врло, врло лагано. Како да почне? Шта уопште да каже? Та он у свом веку ни једној девојци није казао на налнк нешто на љубавни израз а камо ли да се упустио тако дубоко, као што је прошља! Да га је ко видио, жалио би га у пола а у пола би му се и смејао. Подваљак му је висио, брци му се отромбољили а уз то је мало и зинуо. Код сваког трећег басамка је застао и својим големим рунцем брисао зној са усијаног чела. Бар да је понео слаткиша, као што је у пређашње доба радно, те тако да њиме некако отпочне разговор! Кад је дошао до врата, застане на тренутак и дубоко уздане. Затим закуца тихо, врло тихо. Кад је чуо свеж глас из собе, који га зваше, потегне корак натраг; но одмах затим отвори лагано врата и сграшљиво пружи главу у собу. — А гле чика-Симе! кликне исти глас и Марија потрчи старом познанику свом на сусрет. Сад се увуче Сима сасвим у собу и стаде пред девојком, као да чека, да м-у ова прочша заслужену буквицу. Срце му је куцало чак до грла и једва се усуди да узме Маријину руку, коју му је ова пружила на сусрет. — А шта је вама, чика-Симо, запита Марија зачуђено, јесте ли болесни?
— Нисам, хвала богу, одговори Сима као кроз неку копрену; напротив. — То ми је мило, ма да сте нешто жути; или сте остарили, јер вас нисам видила већ доста давно. Сима се мало намргоди, и изгуби и оно мало смелости, што му је заостало још. „Остарили!" Наопако! А он дошао . . . Седе на столицу, Марија заузме своје пређашње место до прозора, и окрене се Сими, да чује, шта га је навело, те је дошао амо. — Сад ми мало боље изгледате, поче Марија видећи, да Сима само раче и кашље. Али, ви заборављате, чикице, да сам већ велика девојка; требали сте бити мало галантни, и обријати ту седу браду . . . У колико се Симино лице почело ведрити при почетку Маријиних речи, у толико се при свршетку почело облачити. Заборавио човек на бербера! — Нисам мислио, да ћу доћи овамо, поче једва једаред. Био сам . . . овај.. . у дућаиу, па сам се зажелио, да те видим. Ти знаш, да смо ја и отац твој присни пријатељи, знаш, да смо... Док је Сима тако слагао реч на реч, дотле је Марија све једнако гледала на прозор; уједаред се насмеши и врло се љупко поклони. Сима се дизке и спази на улици младог доктора Рајића, који се Марији врло учтиво, али и значајно јавио. То је био узрок, што је Сима усред реченице запео. Сад је био начисто: иити је Марија за њега, нити је он за Марију. Речи њене: „жут", „чикаСима", „остарио", „седа брада" добише тек сад правог значаја свог, и он се брзо реши, да ништа и не каже о намери својој. С лакшим срцем је наставио разговор, и кад се с Маријом опростио, беху обоје они исти стари пријатељи, као и пре. Много је лакше силазио с басамака, него што се мало пре аењао на њих. Кад је био на улици, удари одмах на десно, да не прође поред Стевиног дућана. — Боље је, што нисам казао ништа, мумлао је у себи, много боље, управо најбоље. Шта би ми Стева казао, бог те пита; али да би ми се Марија смејала, то стоји. Куд сам и помислио! Виш ти ње! Млади доктор! ... Хм, хм! Наравно, да ће јој тај бити милији, него ја. Та млад је, угледан је, а ја... (Сима и нехотице застане мало и пређе шаком преко лица). Али, не ћу казати ни сестри ништа, баш ништа. Не мора она знати све. Не ћу у опште ником ни речи казати. Управо мрзи ме, што и сам знам за ту ствар. За ручком је Сима био врло разговоран, лакше му је било, што се још тако олако опростио сињег терета. Госна Рахила га је гледала зачуђено; није