Stražilovo

122

СТРАЖИЛОВО

ска погрешка. Најбоље се то види из стиха, који Вук у свом речнику под том речју наводи. А то је овај стих: „Од поноћа наоблачило се." Од ген. ионоћи не може бити ном. ионоИа, него ионоЛе, тпто одговара тготпуно ст. слов. полоспоштш. Али то не ће да разуме уредник .Јвкге" или можда не схваћа то, него кличе, да у Вукову речнику није погрешка, ионоЛа, јер се тако говори у Далмацији и Херцеговини. Ама, човече божји, ја несам никад тврдио, да се ионоЛч не говори у Далмацији и Херцеговини. Ако се говори, онда је добра реч и ионоИа, као што ћу одмах и доказати. Али што ја тврдим, да је ионоИа у Вукову речнику погрешка. то опет иде на други лист. Ваља дакле разумети оно, што сам ја писао. Ја тврдим, да Вук није чуо реч ионоћа, него ионоЛе; на при штампању поткрала му се погрешка, као што се може видети из 4. броја „Стражилова", где сам јасно доказао, позивајући се и на самога Даничића. Што се у Далмацији и Херцеговини говори ионоЛа, из тога не може уредник „18кге" изводити, да у Вукову речнику ионоИа није погрешка, ако само зрело расуди, узевши све оно на ум, што сам ја навео, да је заиста ионоЛа у Вукову речнику погрешка. Вук је дакле морао чути ионоЛе. За то ипак не искључује реч ионоЛе реч ионоЛа, јер може народ да говори на једном крају овако. а на другом онако. Ја сам у пређашњим бројевима „Стражилова" показао, да народ говори вођ и вођа, над и нада, и једна је реч добра као и друга, само што имају различите наставке. Ја сам професору С. Лекићу баш за то и замерао, што је уписао професору Оберкнежевићу у погрешку, што је овај написао бојати се казни, а није написао бојати се казне, као што би хтео г. С. ЈХекић. Ја сам на ово казао, да је добра реч и казан и казна, као и вођ и вођа, над и нада; а кад се дакле говори у Далмацији и Херцеговини и ионоћа, онда је добра реч ионоЛа, као што је добра и ионоЛе, само што су им различити наставци. Ја ћу овде навести још неколико речи, које имају једнаке основе, али различите наставке. Тако у Вукову речнику има реч оглав с1ег ТћеП с1ег Р&гДегиаШп^, што на главу коњу дође, а у Срему говори се и оглава. Сме ли се г. уредник „18кго" усудити, да каже, да не ваља ова реч? Ми ћемо видети мало ииже да сме, али та смелост не вреди у науци ништа. Гундулић је некад овако невао: А да тијем лјесни ове Сасма дуге не исходе. За Гундулића говорило се дакле ијесан, а данас је та реч по аналогији прешла из пете врсте у трећу и гласи ијесна или ијесма, иа можда се и данас говори још где год и ијесан. У Белостенчеву речнику долази клуи, ген. клуии по петој врсти, а данас се

каже клуиа. У Микаљи има. иосгав ген. иостава, а данас се та реч мења по трећој врсти и гласи иостава ген. иоставе. Анд. Качић вели: ' „ Кнез Лазар не нашавтни сјутра дан Милоша ничта не мање не изгуби с,лобо/\, него удари на Турке." Данас се пак слобод мења по 3. врсти: слобода, (види Вас1. ји§. ак. књ. XX.) и т. д. Оваких примера могли би још доста навести, али није потребно, јер и ово, што смо казали, досга је за потврду, да речи могу имати једну основу а различите наставке, дакле поред ионоЛе може бити и ионоћа или поред ионоћа може бити и ионоће. Кад спе ово знамо, онда нам смешно изгледају ове речи г. уредника „Гзкге": „Тако н. п. видим у пјесми Сорића и КамулиЛ Алаге нрви стих: Вићу чиии Задранине бане. Ја сам увјерен, да ће оно вићу бит вјерно иобиљежено из устију пјевачевих, али, људи моји, од кад је свиета и на свиету нашега језика, ја сам свеђер чуо виеће, виће, па зашто у том смислу неисправити? Рада би знати, који је вражји први падеж оному вићу, кога ли је спола?" Клажоио инштин д <ц"Хош>, мко тт.хт. к:ст1. 1|Л|||.отшв И6Б6СМ1016. Господин уредник је „Мсге" велики поштовач Вуков, као што и треба да је, па тнто није онда отворио његов речтгак, те би тамо нашао, да се на југу српскога народа говори вијећа, те не би толико просуо речи у тартањ. Не говори наш народ само веће, него и већа, папо томе може сваки расудити, да поред ионоЛе може живети у народу и ионоћа, или поред ионоћа и ионоће. 23.) Г. С. Лекић у својим „Примерима .за латинске облике" II. стр. 240. а и на другим местима пише дивји. Српски језик стоји данас на ступњу, где се између лабијалних и ј наставка умеће еуфонско или епентеско л. Већ и у ст. словенском језику умеће се епентеско л, н. п. 5геш.к и ^емш, остл1(1.к и остлклнл, н^блкт.№. и п^Блкл1;г.. У XVII. веку у српском језику била је борба између облика са уметнутим епентеским л и облика без епентескога л ■ Ево примера без л: Колја сломи, сабље скрши. Паче у сјевер посред зиме јездећ мразно Подунавје, стераше вам мнократ свиме сниег постељу, стиење узглавје. А за оклолје у јунака Срце и прси бјеху доста. (Гундулић.) Тако и у Белостенчеву речнику има дивји. Али данас облици са епентеским л одржали су мегдан с.коро у свима крајевима нашега народа. Само се можда Херцеговина још изузима, што се тиче овога, јер тамо се могу чути још и данас оваки облици: одла-