Stražilovo

Б р. 8.

СТРАЖИЛОВО

123

мјати, сломјен, иросиије, куијен. Данас се старо словенско днкнн скоро но свима крајема нашега народа говори дивљи. Да се дивљи ваља писати, захтева и аналогија, јер кад се каже мужевљи, рибљи, иужевљи, косовљи,, керовљи, осовљи ст. слов. кцлшш, срп. крављи, онда и ст. словенски днкин ваља да се пише дивљи. 24.) Г. С. Лекић пише у својим „Примерима за латинске облике" оишти. саоишгити II. 146., оиштина II. 144. Ови облици, како их бележи г. С. ЈГекић, узети су из ст. словепскога. језика. Њихов облик није таки пО законима српскога језика. Ма да се и оишти, саоиштити, оиштина у нашем народу говори, ипак из тога се не може изводити, да се треба и у књижевном језику тако писати. По што се и оиИи, саоиИити, оиЛина говори, то се сад пита, који су облици бољи или који боље одговарају законима гласовним српскога језика. Који облици пак одговарају законима гласовним српскога језика, те ваља пре и' употребљавати у кљижевном српском језику. Као што се ст. слов. кпште каже сриски веИе, ст. слов. пдоуштд српски алуЛа, ст. слов. ог.опптл српски обуИа, ст. слов. кљштл 1;еп1 »г1Ш11 српски кућ«; тако исто и ст. слов. (ил.пгп. мора гласити сриски оиИи. Ст. слов.

ОЦЕНЕ И „СГЦЕ", књига за децу, написао Едмондо Де Амичис. — Четрдесето издање. — У Милану, издање браће Тревеса 1887.*) Име великог талијанског писца Де Амичиса код нас Срба врло .је слабо познато, а од његових чувених радова једва да је по која ситница преведена. Његове „Слике из војничког живота", у којима живим бојама слика занимљиви војнички живот у касарни, у логору и на бојном пољу; вегов „Цариград"; његова „Шианија", „Холапдска" и други путописи, његове лепе „Песме" и „Новеле" српској су публици познате само по насловима. За талијанску књижевност ми у опште слабо разбирамо, па није чудо, што се ни Де Амичису није указала она пошта, коју ужива и преко граница лепог апенинског полуострва. Његова су дела преведена скоро на све културне језике, а и Хрвати имају неколико његових дела у преводу. Поред новела, Де Амичис се иајвећма ирославио путописима, у којима је знао ") Ес1топс1о Се Атила — Сиоге, 1Љго рег 1 га^аггј. 40-а еЉгЈопе. — ЈкШапо, Ега(;еШ Тгеуев е4ј4ог1 1887,

окђшт1> сохшпиша управо значи ^ш шгсшп, сагса ев1, који је шп ип(1 иш, гш^зћегит и састоји се из ог.т. и наставка нт.. Овај наставак састоји се из тјт> и према законима гласовним појединих словенских језика различно и гласи у словенским језицима. Тако ст. слов. ндоуштл, срп. илуЛа. руски плготце, чешки рКсе, па и ст. слов. окгшт!., српски оиНи, руски об пџи, пољски оћсу, чешки оћста вете1пс1е§тш1с1. II8, свега овога види се, да по законима гласовним српскога језика ваља у књижевиом српском језику иисати оаЛи, кад већ овај облик имамо, а избегавати ваља оишти, који је иримљен из ст. словенскога језика онако, како гласи по закопима старога словенскога језика. Кад кад хоће српске речи, које имају нравилно шт, да пређу по аналогији међу ове речи, које 'имају Л. Тако неки пишу скуиИина место скуштина. По законима српскога језика добро је само скуиштина, јер се састоји из скуиск-ина, које се по законима гласовним мења у скуасч-ин« —скуишчина=скуиштш-ини -скуишт-ина. Овде је, као што видимо, по законима гласовним српскога језика добро и праВилно само скуаштина, а не скуаИина. А што се говори где где и скуаНина, то је по аиалогији речи оиЛин«, која је горе спомеиута реч. € Т. ПРИКАЗИ. тако вешто описати оно, што је видио, насликати природну лепоту, и представити разне утиске, да га је у томе мало ко достигао. Де Амичисово перо такми се са Дореовом кичицом. Већ од неколико је година талијанска публика очекивала од Де Амичиса ново дело из талијанског живота. Многи су држдли, да Де Амичис пише роман, али уместо романа пре неколико месеци угледало је света у Милану његово најновије дело под насдовом: „Срце, књига за децу", које је до краја 1886. године доживило четрдесет година! „Срце, књига за децу"? На какав је садржај те књиге?— Пустимо Де Амичиса, да нам сам исприча. „Ова је књига — вели писац у предговору — на првом месту намењена деци основних школа, од девете до тринаесте године, по томе би се могла назвати: Историја једне школске године, наиисао један ђак 3-ег разреда основне талијанске и/коле. Напоменувши, да је написао ђак 3-ег разреда, не велим тиме, да је он баш написао овакву, како је штамнана. Како је кад стизао, тако је и бележио на једном пропису: све што беше видио, чуо и мислио