Stražilovo

В р. 8.

ОТРАЖИЛОВО

127

вјетрогоња, горосјеча (те ријечи нема Вук, али је има Даничић у Оеновама, 62), в и н о п и ј а, к р в о л и ј а, к р в о п и ј а, ковопаига итд. Нрема тому би дакле било: ватрогаша. Миого су рјеђе сложенице с наставком ац, како су н. пр. душогубац, штедочин ац, добро чинац, богоносац, чудот ворац. Задње ове двије ријечи продрле су у народ по свој прилипи из цркве: Игњат богоносац (//еофооо^), Глигорије чудотворац (Оуџссгогџубд)', а поред штеточ и н а ц говори се и ш т е т о ч и љ а. Ријеч богомољац не доказује у овом питању ништа, јер би према њој требало да буде ватрогашац. Кашто се налази у сложеницама, о којима говоримо, и наставак т>, а тај глас дакако отпада: котлокрн, козомор, кожодер, итд. Према тому би било ватрогас, а то по свој прилици не би народ никада рекао као ни ватрогасац. Будући да је наставак ја много обичнији од наставка -ац у сложеницама, које нас овдје интересирају, за то држим, да би народ рекао ватрогаша, а не ватрогасац. И то је ето разлог, који ме наводи, да ријеч пожарник држим бољом од ватрогасац. Не знам, што је ријечи ватрогасац забављао пок. Даничић, али ми се чини оно исто, што сам ја овде разложио." — Хрватско академијско друштво у Бечу издало је у врло елегантном, укусном издању, са прилично обилатим и разноврсним садржајем: 2 V о п ј т 1 г, алманах хрватске омладине. Од како пресгадоше алманаси појединих друштава хрватске омладине: Уе1е1н6, НгуаЛззЈа с1от и Нгуа1 :8ка, осећала се баш празнина у омладинском раду. Задарска 1зкга почела је у ирвим својим бројевима ове године опширну своју рецензију о тој најновијој књизи омладинској. Пре него пгго се рецензенат уиустио у иојединоети, овако говори у оиште о тој појави: Градиво у Звонимиру раздијељено је као обично у омладинским алманасима. Након љетописа академијских друштава приопћене су пјесме, за овима приповијетке, напокон поучии чланци. Што 3 в о н имир обилује пј есничким саставцима, није се чудити. То је сасма наравно. Нема на свијету младежи без пјесничког жара и полета; па нема ни омладинског алмаиаха без пјесама. Ријетко се ко отео у младости чару поезије; мало их је, који у младости нису с вилама друговали. Сви, који пјесама кроје за младих година, нису дашто миљеници вила; нису сви позвани, да се на поезију за увјек даду, да пос.тану једном правим пјесницима. Између оних, који у младости честократ пјесничке струне натегну и домаћу књижевност „обогаћују" сонетима и романцама, одама и баладама, епима и трагедијама, бар три дијела обрну леђа вилама, кад утру стазом практичног живота. Ја знам за пријатеља, који је, за гимназијалних и свеучилипших наука, сипао као из рукава по многим новинама лирских продуката; асада, кадје загазио до очију у параграФе законика и поступника, куне ми се, да не може прочитати пар строФа, па да га у злато окујеш. 0 Емилу Золи читао сам негдје, да се у неко доба био дао баш озбиљно у епско ијесништво; хтио да се натјече са Омирем и Вергилијем, те испјевао богме и веома дугачак еп, од кога се надао великом имену. Сада, када се канио епских стихова и постао навјеститељем знанствене Формуле у роману, Зола куди поезију, особито романтичну, као његоватељицу најморбознијих идеала; ие прориче јој скору смрг попут иеких позитивиста, ал јој једва досуђује у свијету чедну улогу оркестре, која има да забавља његове књижевнике у вријеме рада. Није куд камо; за младеж, којој крв живо у жилама врије, а лакокрила се машта разиграва свакојаким нолетима, стихотворење је потребан одушак преобилности осјећаја и мисли, нада све осјећаја. Пи томе се

инје чудити што су пјесме у Звонимиру, може се рећи, све лирске. Младеж је више но ико субјективна у својим пјесничким творинама; њој с тога најбоље пристаје лирика, та по избор субјектна врста пјесништва. Па и тако, дан данас, кад се многи умјетнички облици распадају или коренито мијењају, нрилагођујући се духу новога вјека, лирика заузимље прво мјесто у пјесничком свијету; епика и драматика заостају много за њом, јер не могу да буду, као лирика, огледалом, гдје се вјерно зрцали интимни живот данашњег друштва. Љфски нјесници најискреније, најјезгрови тије изражавају оно, што модерни свијет осјећа и мисли. Љрска поезија није у новије доба мање важна за то, што је у човјечјој души, ради огромног знанственог покрета, нестало негдашњег равновесја, те она не налази више утјехеи окрепљења у многим старим идејама и начелима. Богме, што је немирнија модерна душа, тим је пространије иоље лирске поезије. У душевној несталности и узрујаности, у незадовол,ству, у сјети, у раздражености новога свијета, нал.ази лиричар неисцрпив извор нјевању. А опћинство посиже најжељније за оним пјесничким производима, гдје више има трага тим тешким унутарњим борбама. И многе нјесме у Звонимиру зачињене су тугом; некоје пак и доста јаким иесимистичким духом, оним духом, који је свестрано заокупио модерну књижевност. Та туга и тај песимизам изражени су у неким пјесмама у облику чусгвена нарицања, а у другим озбиљиа умовања. — Све се живо кренуло, да око упознавања наро дног што више поради, да што више сачува, те прибележи, што је но народу вредно сачувати. „Нгуа^зка Ма1з1са" неирестано куии народне песме! „Босанска вила" не може да савлада нрилоге о описивању разних крајева и о народним умотворинама; па еио и опет донела (у 2. бр.) „Питање за поучавање народа", што је саставио -—- за Бечко антроиолошко друштво др. Фридрих Краус! П. Касандрић у Задарској „1акг!" (бр. 2.) изнео ;; Упутник за сакупљање фолклорисгичног градива о мору," да прикаже „Наше море и приморје у народној мисли"! Самб одбор.за издавање Вукових дела и Матица Српска чине се и невешти. Ето они тамо истискоше из одбора и камен потицања (!!!), ови овде склопише и пододбор. Ал још увек се одбија и о Београд и о Нови Сад као боб о камен: „Ти ћутиш, — каменита стено!" — Загребачки „Оћиог" доноси у последњим бројевима у свом лиску приповетку: „Старо доба стари обичаји" од Лукијана Сјемјенскога. Исту приповетку превео је и Сава Петровић, те је штампана још 1879. као 14. свеска „Библиотеке за женски свет а , што је издавала неко време књижара браће М. Поповића у Новом Саду. — Хоће ли једаред између нас и Хрвата доћи до праве књижевне заједнице? — УЈепас је имао ирошле године 1235 претплатника. То, дакако, није страшан'број ; али сумњамо, даје икада и један сриски лисг таке врсте достигао толики број. — Роман Шандора Ксавера Ђалскога: 1Ј поа, који је изалазио ирошле године у У ^епси кроз читаву другу половину године, награђен је са 300 Фор., што их је одредила загребачка прва хрватска штедионица, у спомен педесетогодишњега препорођаја хрватске књижевности, за најбољи роман или приповетку Ушпсеуи. Исти је роман отштамнан и у засебну књигу. — Друге две награде загребачке прве хрватске штедионице за У1епас, по 50 ф ., досуђене су већином гласова претплатничких Августу Харамбашићу за дивну елегију лапјапје, н Фрањи Мажуранићу за красне цртице 1л&се. Све три награде су збиља правичпо досуђене.