Stražilovo

126

СТРАЖИЛОВО

Б Р. 8.

овој години свега 288 чланова., и то 58 утемел>ача, а 230 помагача. Од њих долази на земље ван Србије 15 помагача и 5 утемељача. Прираштај чланова у 1886. години износи према 1885. години 15, од којих су четворииа утемељачи. Умрла су два члана. — Прихода је било у овој години: а) остатак готовине из 1885. год. 124 динара; б) улози од 25 утемељача 818*5 дин.; в) улози од 101 помагача. 704*60 динара; и г) државна иомоћ у 800 динара — свега 2548 динара. Потрошено је на штамиање „Старинара", дипломе, клише-е, преписку и т. д. 1689 динара. Остало је чисга прихода 858 динара — Оввм прилигсом Валтровић саопшти изјаву белгијскога археолошког друштва, да жели ступити у свезу са српским археолошким друштвом. У исто' време иозва Милојк:овића, да ту жељу као посредник образложи скупу, што овај и учини. Скуп прими изјаву са задовољством и одлучи, да се у свезу ступи. Друштво је добивало у замену више листова, а добивало је и списа од друпгтава, с којима је у свези. — На предлог Панчићев изабрана би уирава стара поново, да врши ову дужпост и у 1887. години. — Најносле је Валтровић читао своју- расираву о иреисториској археологији. Најпре је обележио градиво ове науке. Ова је наука поделила културу људску на три периода: камени, бронзани и гвоздени. Обележивши све погледе и белеге ових периода, показао је, да . међу њима има прелаза, напоменувпш, да се између каменог и бронзаног доба градила оруђа од бакра. Говорећи о добу, када се оруђа градила од бакра, навео је, да нај" вииге алатљика од бакра има у Угарској. О том добу писао је много Фрања Пулски, директор Будимпештанског музеја. Читајући списе његове, Валтровић је, вели, скренуо своју иажњу на бакрена оруђа у Србији и радећи у том иравцу, нашао је иет комада оруђа од бакра. Међу њртма је једна секирица, а остало су убојна оруђа („чекић"). Секирица је нађена 1869. године у Београдском граду, два су куиљена у Београду, а зна се, да су из Србије донета, друга два су нађена у селу Валакоњу, у Црноречком округу. Бакарних оруђа има ливених и кованих. Кована оруђа немају никаквих шара. Рупа за држаље карактерисгична је код „убојног чекића", јер се примећује, да је пробојцем начињена. Приликом читања ове расправе, показа Валтровић свих пет комада, што се у нашем музеју налазе; а кад заврши своју расправу, ириђоше многи слушаоци и разгледаше приказане предмете. КЊИЖЕВНЕ БЕЛЕШКЕ — Из нашег је листа у засебну књигу отштампана комедија Милутина Ј. Илијћа под насловом „Ново доба". Та је комедија добила награду од Матице Српске, којој је у два маха била поднесена. Оба ју је пута оценио др. Јовановић Батут. Двапут ју је писац подносио зато, што је оценилац захтевао, да се дело преради и поирави. Оцене дра Батута изашле су у Летопису и то прва у 147. књизи на странама 152—155. а друга у 148. на странама 150—154. — Марко Драговић је у 12. броју „Одјека" довришо свој одговор Граовском. — У 14. броју истога лисга почиње се Стева Чутурило бранити иротив нападаја на његов „Буквар", који је министарство просвете у Београду усвојило као школску књигу. Нападаји су ти изашли у 98. и 99. броју „Одјека" и 24. броју ,.Учитеља" од прошле године. — Ове је године почео излазити нов црквено-књижеван лист под иасловом „Црквени гласиик". Власник му је и уредник Д. Н. Алексић, намесник у Лесковцу у Србији. Љст се штамиа у Пишу код Чендеша. „Црквени гласиик"

ће претресати црквенска питања а доносиће и описе цркава и манастира у свима српским земљама и оцењиваће црквенске списе, који у Срба изађу или се са стране унесу у иравославну цркву. У првом броју почиње архимандрит Сава Дечанац чланак о судби и значају манастира Високих Дечана за хришћанство и Словенство на полуострву Балканском од 1335. до 1887. год — „Свилени рубац, иоетска приповетка, написао Стеван А. Станковић," изашла је, додуше, још лане у Београду; али ми је добисмо тек пре неког времена ва приказ. И — прочитасмо је до две трећине. „Е, па дотле, а куда ћеш више!" — Прошло је скоро двадесет и пет година, како је уредник „Данице" довикнуо једном приликом. млађим песницима тадањим: ..Досетка (ако је т. ј. досетка! није мисао, сентименталност није чувство; а где се ум на шајтов меће, да би се што налик на осећање истерало, то је душевно надраживање, које ће се најжешће светити самим њеним вииовницима." (В.: „Даницу", 1863., бр. 43., стр. 688.) А народна иословица вели: „Посвирај, па и за појас задени." — Уреднииггво „Босанске Виле" прешло је из руку Николе Шумоње у руке Н. Т. Кашиковићу. — Непознат преводилац превео је с рускога знатно дело А. Пипина: Историја српске књижевности. Преводилац се правда тим: што је дело то врло ваљано и што је у нас оскудица у таквим делима. Што се првога тиче, дело је свакако изврсно, него да бог да, да одговори нашим домаћим нотребама, јер је ту већ догорело до ноката. ПГто се тиче другога, заиста је жалостан знак, да норед Јагићева првога дела и Новаковићеве књиге, осим Суботићева, Шеноина и можда још ког Цветника, данас немамо књиге те струке ни за школу ни за народ, код људи у нас, који су дорасли такову послу. У добри час се наша Матица сети, те расписа на прошлој својој годишњој скупштини награду за књигу „Историја српске књижевности за народ и школу". Истина, да је то мала, врло мала награда, да готово не ^греба ни да се зове наградом, него једва ирииомоћи; али би добро било, да се више стручњака најпре измеђ себе о програму договоре, па онда с Матицом. А ова тешко да би се кратила и удвостручити, можда и утростручити ту ирипомоћ. Сто дуката је једва награда за обрађивање нацрта таквом послу. Година, па ма и две године дана било би доста рока, да тако дело буде готово и ваљано. А дотле и увек иначе добро нам је дошла и Пипинова књига. Боже сачувај да ми рад једнога А. Пипина ваљда не ценимо доста; тек свој ће боље знати, шта свом треба. А иаше су потребе веће него ово дело. Књига ће ваљда већ скоро и света угледати у штампарији Косте Чендеша у Нишу. — У 6. броју УЧепса читамо одговор поштованога г. дра Т. Маретића на наше питање у 48. бр. о. листа прошле године, те га ево с благодарношћу овде дословце бележимо: „Честитој редакцији Стражилова у Новом Саду. Ево мога одговора на питање, за што се мени не свиђа ријеч ватрогасац, за што мислим, да није добро начињена Да је народ хтио сложеном ријечју назвати човјека, који ватру гаси, држим за цијело, да не би рекао ватрогасац, него ватрогаша. У сложеницама мушкога рода, гдје други дио има исто зиачењс што и иартиции, нрезента агстива, а први дио стоји као објекат томе иартидииу, народ обично употребљава наставак ја, а скрајњи консонант основи с гласом: ј од тога ја прелази у онај глас, што га већ тражи наша Фонологија. Дакле: гласоноша (— гласонос-ја), чаброиоша, водоноша, законоша, калогажа, в ој сково 1)а, коловођа, шљеичо вођа, натрагођа*