Stražilovo

116

СТРАЖИЛОВО

вр. 8.

синути.« Шта знадох друго, већ мијјно гледати, гдје ми сина везују. Шћедох у један мах скочити, да га одбраним, ја ли и сам ,да погинем, ал ми дође на ум, да ћу с отим горе учинити. Ваљада га је паша због другог чега звао у конак, па ће га мирна и пустити. Шћедох од бола заплакати, кад угледах свога Ристу, гдје потрбушке лежи у прашини. те не може да се окрене, јер му на кратко отрага руке савезаше. Танки, лијепи брци и уста напунише се прашине. Док ће га они вођа ногом у ребра, а Ристо се на мах обрну полеђушке. Није ни ниснуо, само је зубима шкрипнуо, а кад га дигнуше, виђех, како је у лнцу преблиједио, те се окрепу оном вођу: »Ао, Турци, старе кукасице, што нијесте дошли, да јуначки мегдан подијелимо, већ као курве хватате човјека и везујете га.« Они вођа окрете се, те му одвали добар шамар по лицу: »Ево, Влаше, ко је курва.« »Море, Турци, ако вас је послао паша, да га њему водите, није вас послао, да га бијете« — осјекох се ја према њима, не могавши гледати, гдје ми сипа бију. »Мучи, матора нсино«, гракнуше сви у један глас, »видиш ли ову канџију? Сад ћемо ти леђа испрашити.« Затим га метоше у сриједу међу себе и пођоше тестом према Сарајеву. Нијесу се одмакли хода пи черек сахата, ја сам их већ стигао. Морао сам се мало позабавити у кући, док сам поутјешио снаху Јоку, јер се бјеше скоро онесвјестила, и док сам покупио оно мало пара, што сам их мучно стекао, ако ми до невоље буду, да их крај себе имам, јер ће Турчин за паре и оца објесити, а за паре и највећег зликовца пустити. Кад стигосмо до хана неког, близу Сарајева, стадох их ја молити, да ми одреше сина, јер бјеше сунце плахо прижегло, а њега, мислиш, крвав зној облио. Не ће зликовци ни да чују, што их ја молим. Куми, преклињи их богом и турском вјером, да га одријеше, да га не воде тако везана кроз Сарајево, али оии не шћедоше ни да ме чују. Док дођосмо до хана те ти они вођа завара очи осталим Турцима и ја му тиснух пет здравијех дуката, а он заповједи те Ристи руке одријешише. Мислим, да ми је нешто лакше било, кад га видје* одријешена. Таман био акшам, и на граду пуче тон, јер је био онда турски рамазан, кад стигосмо код каиије горњега града; а пе зпам, да ли

је прошло ни два черека сахата, кад стигосмо до мрачне апсане. Ја мишљах, да ће га одмах водити пред нашу, те се почех и ја молити, да и мене с њиме заједно одведу пред пашу; као мислим, Ристо је млад, луд па ватрен, те се не ће умјети бранити, на да му се на невољи нађем, али ми 'Гурци рекоше, да се сад паша гости. Отјерагае ме, не давши ми сина- ни да га видим, већ га иред мојим очима гурнуше у мрачну и влажну апсану, а ја шта знадох друго, већ сподби ноге те пођи ио Сарајеву у својих познаника, који се с пашом добро пазили, те моли и преклињи, да они буду ћефили за мога Ристу и да паши лијепу ријеч о њему кажу. Вио је већ сахат ноћи по јацији, кад сам се вратио на конак својим пријатељима. По Сарајеву галама; ијевају и веселе се Турци. Нролазе са Туркињама улицом с фењерима, потпрашују иушке и подвикују, а јадна раја не смије ни да се из куће номоли, јер би на мах било пасјег меса за турски рамазан. Како ја уђох у кућу, а Ристина пуница, моје снахе мајка, стаде нарицати; зар јој казали они, који су видјели, кад су Ристу провели Турци. Чељад у кући питају мене, шта је Ристо учинио? Кажем им. да ја не знам за никакво зло, што би Ристо био учинио, већ да су то они Турци око нас, не могавши Ристу гледати, отишли паши и облагали га. Нијесам их могао утјешити и умирити; удрише у нако кукање сва чељад у кући, да нијесам знао гдје сам. Знали су они, коме је Ристо пао у шаке, а видјели су мал те не сваки дан, да којег хришћана паша позове, тај се више жив не врати, нити има о њем више какова хабера. А и мене притиште нака слутња, као кад човјек надне у какву несрећу. Цијелу ноћ не могох ока свести, све ми се нешто зло предсказивало; бели ће ми сјутра сунце крваво сванути! Пред зору, још није хоџа ни саба окушао, мене заварка нешто сан. Нијесам ни спавао, а нијесам ни будан био, тек онако уморен дрмио сам. Чудап ме неки сан обузе. Трзао сам се, не бих ли се разбудио, силом бих да се отргнем, али нешто сам такав био, као да ме ко спутао. У томе се отворише врата и моја прија уђе унутра и кукајући стаде нарицати: »Устај, пријатељу, добра те срећа пратила; устај, да ти сииа не посијеку!« Тргох се ја, устадох на мах и погледам