Stražilovo

Б ј\ 8.

СТРАЖИЛОВО

119

— А ко је? запита Поповићка и примакне се Соси још ближе. — Трговац је, али мисли, да напусти радњу и да живи по вољи; једном речи: красна ирилика. А ко је? понови Поповићка. Соса се нагне на њено уво и шапне: „Господар Сима Влашић." Поповићка се замисли. — Ја додуше. нисам мислила, да удам своје дете за трговца, рече лагано — али. .. — Шта мислите, таква сермија! — Ал он има и сестру ? — Стару, добру душу, која се пе ће нлести у домазлук, чим уђе млада у кућу. Знам ја њу. — Да запитам Катицу. — На сваки начин. Поповићка устане и оде у другу собу. Соса је међутим нлела чарапу, мирно и спокојно, као да је говорила о најобичнијој ствари, н. пр. дајенапољу лено време, или да пада киша. Уједаред се трже; из друге собе зачује гласно и оштро „пих!" Она уврти још већма уши, да уграби још коју реч и тада је чула овај говор, час тиши, час гласнији: — Нипошто! Ја, дскторска кћи, иа да пођем за ћифту, да му можда бројим пиринаџ... . — Банке ћеш бројати, банке! — Жао ми је, али ја нисам научена, да стојим за тезгом. — Он ће да напусти радњу .... — Па шта онда! Ваљда цео дан да ми чечи у соби, да не могу ништа ни читати. — Али таква сермија! — Да, па да ми ваљда броји залогаје. А кад није код куће, да ми она стара аждаја не да ни на прозор стати! — Ти не знаш, шта говориш .... — Па онда — могао би ми бити отац! — Али, кћери моја! — Једарсд за свагда, маните ме. За трговца не ћу, па да је од злата. — Помисли само, да је то тек прва прилика! — Ваљда ће се наћи и за мене какав, који ми је раван. Зар не знате, да је у овој вароши млади доктор Рајић. То би била за мене прилика. Мој отац доктор, он доктор, куд ће боље и за њега. — Али он не долази. Ти знаш, да се с Мишићевом Маријом добро гледи. За то немој оклевати. — Маните ме, не ћу, не ћу, па не ћу. Но то би ми још требало! На Сосину лицу се огледао цео разговор и од чуда је иепустила замчицу на чарапи. У тај мах уђе 1 [оповићка. — Доцкан сте дошли, драга Петровићка, рече,

а на лицу јој се разилазио благ осмеј, моја је кћи, тако рећи, већ заручена. — Е да! чудила се Соса. — Хтела је да ме изненади, чедо моје. Јуче јој баш рече — али, име је засад још та.јна — да је љуби, и моја му је Катица рекла, да дође к мени. Сутра ево га већ. — 0, баш ми је жао, рече Соса с најумиљатијим гласом. Да сам то знала .... — IIа да сте дошли прекјуче, била би сгвар зацело свршена; али овако .... — А како то, да се у вароши није ништа знало? запита Соса бајаги безазлено. — Видите, нисам знала ни ја. Права се љубав не меће на велики добош. — Жао ми је, баш ми је жао. — И мени, али срећи своје кћери не ћу стати на пут. Ако је по вољи? настави Поповићка и понуди Сосу, да уђу у другу собу. — С драге воље, молим! — Али, рече Поповићка и застане, то остаје међу нама. — На сваки начин. — Знате, ње ради. — А и свет је рђав, доврши Соса. — Немојте се ни Катици показати да знате, шапне Поповићка; она је тако осетљива. Соса климне главом, у знак, да пристаје. Кад су биле у соби и селе, Катица је доста намргођено сипала каву и млеко у шоље. Соса се чинила невешта. Та, знала је пајбоље, у чему је ствар, само је при поласку значајно стиснула Катичину руку и у ухо јој шанула: „Честитам!" Није могла, а дамалко не „каже". Пукла би иначе. Соса је приповедила госпођи Рахили све, како је било. И обе госпе су прилично испирале језик с Катицом, која је тако дигла нос, а овамо .... „Та, знамо ми већ!" Ако је госпођи Рахили било и немило, што се тако десило, ипак науми, да ту прилику унотреби, и да брата још већма подбоде. Она је Катичине речи прећутала сасвим и рекла му је само, да се већ задоцнио. — Ето ти, то је отуд, нгго оклеваш, рече живо. Она би зацело пошла за тебе; матери је баш жао. Продангубио си, брате, ову красну прилику. — Ја се бомге не ћу обесити, одговори Сима спокојно. — Тако васпитана девојка ! рече госпођа Рахила, а овамо је мислила: „Хвала богу, што нам није тај антикрист ушао у кућу!" — Хоћеш ли још да ме жениш? насмеши се Сима доброћудно.