Stražilovo

СТРАЖШГОВО

какав наишао од Бајица, ћаше помислити, е сахрањују иекога знатна мјештанина, а не сиромаха ускока! Бог да нрости старца усташа Сипишу ђурића! * * * / Сутра дан зарана дође стражар у кућу Вулову и затече пуну собу жена. Дошле да исповједају Јагоду, па кад видјеше, да пе могу искучити ни једне једите ријечи, оставише је саму са Станицом, а оне завргоше збор. А тај је збор био у највећем јеку, кад момче уђе, те мораде викати: »ђе је она Завођанка? Зове је велики суд!« Јагода уздрхта, као да је грозница ухвати, пак се објеси о врат Станици, вичући: »Не дај ме, по богу мајко, не дај!« Вуловица, и ако је то дирну, не мога а да се не насмије, тјешећи је: »А што да се бојиш суда? Та не зову те, да те објесе, него да уреде оно твоје сиромаштине, ја мислим!« Али се цура привила уза њу, иа врти главом и говори: »Немам шта казати. . . ништа!« Жене заглушише чеврљањем. Стражар виче: »Ходи, ђевојко! Суд је прекинуо све остале давије, само да тебе што прије преслуша. Немој, дакле, трајати, но ходи!« »Немам шта казати!« говори она једнако. »Имаш то, — те ријечи, само ћеш казати онђе! Ама суд не прима порука од здраве чељади, оразуми се!« вели он, па изађе лагано, обзирући се. »Хајде, цриа јадо, брзо!« навалише све. Станица јој намјести капу и отра јој сузе, друга је огрну струком, а трећа је турну лако пут врата. Осталим не оста већ ништа, него да гра.ју. Јагода, збуњена, обрташе се наједноммјесту, а кад виђе, да није друге, стаде богорадити Стапицу, да је не пушта саму. »На добро! Хајмо заједпо!« рече најзад жена и пође с њом. Кад стигоше тамо, велики суд бијаше сав на окупу, а па име: шест судија и два главна нисара. У тријему, гдје им се ред бјеше растати, ирође Јагода кроза гомилу варошана, који навлаш дођоше да је чују, — пајестражар уведе у судницу. »Јеси ли ти Јагода Синишина ђурића Завођанка?« запита је стари војвода, предсједа суда.

»Јесам, одговори она смијерно. Војвода. чисто очински, поче је питати даље. Јагода лагано, предушујући, нонови оно, што бјеше већ повједила капетану, па, мало по мало, посокољена очитим сажаљењем судија, ослободи се њешто и каза: да јој је мајку ,кољава' (колера) понијела, те да оста нејака иза ње; да јој једипога брата убише ћесаревци у ношљедњој буни, те :а с оцем пребјеже у Црну Гору. »А ђе се бјесте настанили с почетка?« запита предсједа. »Ва истину на Грахову, ђе и остали усташи. Одатле нас премјесгисте у Никшиће, ђе сте нам поклонили кућу и земље.« Судије погледаше писара, а он дохвати њекакву дебелу и велику књигу, нреврну њеколика листа, па по што застаде очима на једноме мјесту, прочита гласно: »Број четрдесет и један. Синиша Арсов ђурић из Завођа са шћером Јагодом, пребјегао у марту 1883-ће. У септембру исте године дато му је у никшићком пољу седам рала оранице, као војнички дио, и једаи дио куће бивше Аџимусића.« Након кратка ћутања пита војвода: »Је ли још ко амо од твога браства?« »Не, богме! Не оста ни тамо мушке главе од ђурић). Браство је наше вавијек танко било, а кољава нас је поморила, а овијех злијех година испогибаше људи, те се ето истражисмо.« »Крену ли ти отац болестаи, или се на путу разбоље?« »Није логом лежао, али није ни здрав био, од кад год Рајко погибе, па се на путу сад простудио, а не шће на Ријеци да но . . . чине, него хи...та . . . ше амо .... »Умири се, дијете, не плачи! Тако му је зар суђепо било. Он мишљаше, сиромах, да хита на Цетиње, а хитао је у гроб. Видиш, даје то од божије ! — Реци нам, је ли ти што на самрти преручио ?« »Ништа, цр . . . ној ме . . . ни!« одговори Јагода, пак од једном, живо и одлучно отрије сузе и ноче: »Видиш, господо, не ће ми никада бог опростити, јер кад легосмо заједпо на кревет, ја знавах, да је ббн, тешко ббп, па исто заспах, нити се, песретњица, нробудих, докле не чух хропљење .... Тадај скочих и стадох га звати, а он ме гледаше, а не шће нингга да рече, н'ако ме гледао и плакао . . . Па накоп неколико издахну без иричатала и без свијеће!... Видиш, госиодо, то бог не прашта, . . . аја! никад, ни до вијека!« Јагода бризну плакати.