Stražilovo

Б р . 9.

СТРАЖИЛОВО

135

Бјеше ведар јесенски дан, без ћуха вјетра. Старац владика изашао из манастира, па шетука с&м по просграној и присојној равни, што се пружила од ,биљарде' до ћошка манастирског. У то доба судије и остали чиновниди кренули на посао. Војвода и још му два друга одвојише се, да се поклоне владиди. Он се устави, кад их виђе. Нуди их у кућу. »Не ћемо« — вели војвода »јер да је љепше у кући, не би ви овђе били!« па отшеташе с. н>им до ћошка. Кад се врнуше, дочека их човјек на сред предворја . . . Бјеше то Вујица Озринић, пајмлађи и најзгоднији од свијех кнежевијех перјаника. »Која добра, Вуле?« пита га господин. Он му приђе к руци, па се поизмаче. »Дошао сам, да кажем ј а, рашта је онај Завођапин до'дио!« Они се згледаше. »А од куда ти то знаш?« »Ево како. Ономадне шиљан сам био у Љешанску нахију. У повратку, кад минух Ријеку, испод Јанковића, сустигох једнога старца и с њим ђевојку. Отари је једва милио по земљи и сједао свакога часа. Кад га добро виђех у лице, зачудих се, бога ми, да је и толико могао! Бјеше већ самртан! Како сам дотле нагло ходио, хоћах мало одахнути, те им се придружих. Ријеч по ријеч, каза ми стари ев' ово: »»Ја сам, сиико, из Завођа, усташ. Ово ми је шћер. Докле тамо бјесмо, вјерих је за једнога ђетића од добре куће. Таки је у нас, синко, адет, а и у вас је био, да ђецом намијењујемо једно другоме: а моје се браство од старине пријатељило с онијем браством. Тако чекасмо. Али ко зна, шта носи дан, шта ли ноћ! За нашу злу срећу пуче пушка из ненада и заврже се крајина. Имах синка јединка, момка као ти, теби на здравље, па . . . а што ћеш да ти дуљим? Загази и он у ту борбу и погибе . . . Затре нас! Нопали! Повјеша! . . . и два ми братанЉа објесише. А не казах ти, да нас она морија, отрагу седам година, истражи! На ратовање пет годипа, на сад то! . . . Не могох већ гледати пуста огњишта у своме браству, него прегорјех све, оставих све, па пребјегох у књажеву земљу, да умрем амо. Мину година, мину и друга. Дијете ми расте, а ја се приклањам ка гробу? Нестаће ме једнога часа, па ће остати сирота на сред иута. Затворило границу, па нико — ни тица,

што-но ријек —• ни отуд амо, нити одовуа тамо. Е, што ћу, јадан! Не бих рад вјеру погазити, а рада бих дијете удомити. Мисли се и премишљај на сваку руку, кад ли ми бог намјери слободна чоека, те, за добру пудбину, поду'вати се, да ће за грапицу, к моме несуђеном пријатељу. Поручих му, да тршава како зна. Сина му бјеше уапсило па га и пуштило. Он ми одговори по истоме чоеку, да за сад не може ништа бити, да ћесаровци бране женити се с усташким ђевојкама, иего да радим како ме бог учи. То је било о Спасову дне. Сад ми ђевојку ишту, па ето не знам што ћу! . . . Опет ти вељу, синко, не бих се рад огријешити, а не бих рад дијете унесрећити, с тога идем к владици, нека он то пресуди по божјој... А хитам, јер ми се земља измиче испод ногу!«« »Ето тако ми је старац причао, господо!« заврши Вујица, а зној кипћаше низ његово лијепо лице, као да је кршеве ломио. »Те онда? Ту се растадосте, или сте заједно дошли на Цетиње?« запита војвода. »Те онда ја се опростих с њим и стигох амо за рана. Сутрадан у зору пођох у Приморје, а отуда се вратих тек сипоћ и чух од другова, да је стари умрво на пријечац и шта је било са ђевојком у суду ... Па ево дошао сам, да кажем што знам!« »Добро си учинио, дијете! Фала ти! Сад је сасвим чиста ствар и може се трсити одмах. Шта ви велите, господине владика, да пошљемо по опу сироту?« пита војвода. »Можемо! . . . Баш најљепше одмах!« Махнуше стражару, који се деси иред судницом. »Хајде по ону Завођанку! Нека дође овђе пред цркву, а не у суд, разумијеш ли? Реци, да је овђе чека један пријатељ очев. Ма весело јој то реци!« Они отшеташе а Вујица сједе на позидак у заклоници. Након по сахата ето ти стражара и за њим дјевојке. Како бјеше оборила очи и замислила се, не виђе господу, док се не нађе иред њима, а како угледа Вујицу, запањи се. Владика приђе к њој. »Све сам разумио, дијете. Да си проста! Ти се можеш удати, кад те воља и за кога хоћеш. Црква те дријепш и ја те благосиљам!« Бог зна, је ли она ишта разумјела од тога, него кад јој стражар рече, да може поћи и да је ио сад слободна, она потече натраг Вујица пољуби владичину руку, поклони се господи, на пође лагано другијем путем, што