Stražilovo

150

СТРАЖИЛОВО

Б р. 10.

И кад се Сима тако решио, разведри му се лице; он постаде опет стари Сима, био је опет у дућану више него у комтоару, шалио се с муштеријама, шта више, лепо је вратио и носету доктору Рајићу и младој женици његовој. Само га је том приликом једило, што је тамо нашао и госпођу Ружу; али ова се чинила невешта и није ни једном речи дала познати, да је пре кратког времена Сими дала кошар. То је овога мало умирило. Сима се додуше решио да „проба" код госпође Иде; али како? Да јој пише? А кад је он нисао таква писма! Да је посети ? А кад је он био код ње! Нема форме — та није му ни муштерија. А ироводаџије неће па неће. И нашто! та и тако нису ништа израдиле! Хм! Р>ар да има забаве! И то добротворно женско друштво не зна, кад треба да приреди што год! Да иде на променаду, кад свира музика ? Хм, то је већ нешто; али тамо иде сваки а он никако није рад, да му одмах у почетку завире у карте. Сима је тако мудровао по читаве дане а није дошао ни до каквог решења. На послетку ипак науми, да јој пише. Али само како? Али само шта? Мучио се недељу дана, док је написао писмо. Превртао је и немачке и српске „Галантоме", како би дошао до успеха. Једва једаред био је готов. Кад је писмо написао, претисне га — било му је већ у крви — у ону књигу са танким листићима и баци га у сандучић. С неописаном зебњом чекао је одговор. Но дани су пролазили један за другим, а одговора никако. Био се већ и уплашио: да није писмо дошло у туђе руке, па да ви'ш тек онда белаја! Једва после две недеље добије писмо из места. У њему беше ово: „ Господине ! Морам признати. да ме је ваше писмо изненадило. Толико млађаном животу нисам се надала под седом косом. (Сима се намргоди и нређе руком нехотице преко глаке.) Но доиустићете, да и ја имам својих идеала, па ако баш и нећу наићи на Освалда Штајна — ви за цело знате „Проблематичан свет" од Шпилхагна (Сима није ни чуо за тај роман) — ипак тражим да му се бар приближи. Гледајте шта ћете, иначе — немојте ми више иисати. Ида Р " У додатку стојало је још ово: „Зашто сте узели мастило, које се разлива? Горња." — Какво мастило, помисли Сима и у тај мах му севне кроз главу, да није можда писмо копирао. Брзо узме књигу у руке и — заиста: ено му љубавпог писма одмах иза писма, у којем наручује смокава и урме. До сто ђавола! Али сад шта ће ... Но шта је то с тим — како се зове — Освалдом Штајном? Ко је тај ? Неки Немац јесте; али

од куда је? Сима би му радо писао, да му каже, какав треба да је, да му се бар приближи. Неки ирош мора да је, иначе — али од куд зна Ида за њега? Да л' да заиита свог кума, доктора Гајића? Тај је био по Немачкој, а кад се зна овде за њега, за цело ће га онда познавати и Пруска и Баварска. Питаће га. — То је дакле јунак из романа! зачудио се Сима, кад му је кум казао, ко је тај славни Освалд Штајн. Па тај није онда никад ни живио! Е наравно, да не могу такав бити. Хм! Али — аха! та тај је био млад те тако није био сед! Сими је нешто запало за мозак, те није могао даље да мисли у тај ма.х. Тек се доцније откравио и врло је замишљено гледао преда се. Једна га је идеја гонила непрестано: млад већ не може бити, као тај Освалд, али (Сима се дуго ломио, док је идеју домислио до краја) може удесити, да буде бар тако — не-сед. Хм! Кад се после два дана Сима сишао у дућан, гледали су га. момци зачуђено из прва, али одмах за тим гуркали се непрестано и сакривали лица: Сима је имао црне бркове и црну косу. За ручком га је госпа Гахила све једнако гледала и на послетку га запита: — А шта је то данас с тобом, Симо? Изгледаш ми друкчи. —• Пак, прогунђа овај. — Ти си канда нафарбао бркове и косу? — То се теби само чини. — Не, не, видим ја добро. — Пак, и ако сам, моји су брци а и коса је моја. Госпа Гахила не хтеде се упустити даље; видила је, да јој је брат кратко насађен. Кад је Сима после неколико дана опет нисао госпођи Иди, спомепуо јој је, да се вара, да му је коса седа; није добро видила. Он у онште није ни тако стар, ако је и нешто сгарији од тог Освалда Штајна, који међу тим није више ни тако млад, као онда наравно у роману. Госпођа Ида му одговори, да би он требао, као галантан човек, да се покаже још живљи, јер како ће му ииаче веровати да је љуби. Освалд је ишао ноћу кроз шуме, само да дође до своје Мелите. (Ио је сад опет то?) Она (Ида) пак не мари за филистарска створења, које треба једнако гонити, да што одвазкно ураде. Сима се јако замислио. А за што не би отишао к њојзи, кад се већ дописују! Ако и не може кроз шуме, али може ноћу — јер толико је ипак прокљувио, да та „Мелита" мора бити неко женско сгворење, у које је тај Освалд био заљубљен. Сима се узврпољио. Шта да ради ?