Stražilovo

Бг. 11.

СТРАЖИЛОВО

163

Јер ои је украо пламен, што беше у мојој власти, Са којим иостићи мозке, да човек буде звер! Богови! ја вас зовем, и тражим помоћи ваше, Опљачкан, понижен страшно, без царског венца свог. .. Не дајте, да смртник један отима оружје наше, Јер без мог огњеног бича ја нисам више бог! Богови упрепашћено гледају на Јупитера. Фурије са страшном вриском гризу под и звоне ланцима. Јуиитер. Стрепи, безумни створе, Породе божанског блуда! Ни земља ни бурно море Неће те сакрити моћи: На дану и у ноћи Ја ћу те сустићи свуда! Ти, који с пламеном сграсти Дрско под небо лећеш Сањаћеш до века небо, Са земље дићи се нећеш: Ја ћу те приковати За њене ледене груди Да судбу проклињеш своју. И роб ће да те пљује, А гавран нека кљује Грешну утробу твоју! Ноглед му крваво сева. Меркур у страху испусти пехар, који са грмљавом пада на под. Свиће зора. III. Обала јегејског мора, сва обрасла цвећем. Лево је висока литица, која дубоко у море засеца. На средини је подигнут олтар Церери. Фауп и Лита, окићени венцима, стоје поред олтара. У рукама држе котарице са различним воћем и цвећем. ]1иже олтара убијена дивљач. Свештоник. Хор пастира и пастирки. Свештеник. Бенцима пролетњег цвећа земља је покрила недра; С огњеним шаром ступа на зреник светли бог... За њиме на земљу слази Цецера, богиња штедра, Носећи љупка и ведра Свој изобиља рог. По травним пољима нашим весело јагањци блеје, Млађани живот се буди, гонећи тешки сан; II с мора пријатан лахор спокојно и благо веје Пролетњи то је дан. Подигнимо од радости, Удружени, скромни глас, Мајци 'здравља и младости, И пролећу око нас. Хор. 0 младости слатки санци! 0 милино туге њипе !

Ератке ноћи, бурни данци, Иуни дражи и милине! Ми волемо твоје ноћи, Твоје цвеће по долини Твоје сузе у самоћи, И радости у тишини. Весело поскакују око олтара са свиралама и бубњевима. Девојке Сацају цвеће на олтар. Свештеник. Фауне, пастиру млади, ходи с невестом твојом, Са твојом љубазном Литом, где пламен богињин сја; Ја ћу се молити с вама очинском молитвом својом, Влагослов да вам дб. Богатство, здравље и срећа до века нека вас прате, У срећи да цветају и поља ваша и дом; Свилена стада ваша чопором нека се пате, И срећу да позпате у младом породу свом. Хор. По шареном, росном цвећу Спореднице Лите младе, Младе нимфе и дријаде С веселом се песмом крећу Оне с цвећем вама хите, Да постељу вашу ките. Што ти пламом гори лице, Као зора када гране? Не стиди се, плахо лане, Пастирева невестице: , Наш љиљане у долини! Под копреном тавне ноћи, С буктињом ће Химен доћи, Да вам светли у тишини. Фаун и Лита прилазе олтару. Свештеник им саставља руке, а пастирке, са гласним смехом и песмама, везују их гирландама од ружица и другог цвећа. У дну пољаве појављује се Иитија. Блед је са дивљим погледом и помршеном косом. У руци држи огњени бич Плутонов. IV. Иитија. Пре^ашњи. Питија. Младошћу, здрављем и срећом све живо на земљи дише, Зимски су нротекли дани, мирише миртов луг... И ваздух, прозрачно-сјајан, трепери и мирише, Са песмом одморни ратар припрема оштри плуг. Тамо јагањци блеје, хори се мануела; II шарно, мирисно цвеће покрило травни под. Свечану одећу своју навукла, природа цела И пггедро дарује плодом самртни, људски род. И ја отварам жељио, за радост, уморне груди, Ја жедно пијем ваздух, и ловим сваки глас; У моме смртноме телу струја се радости буди, И моје мутио око ужива земски крас.